Они су изгледа разумели: после, кад се сећамо лепих тренутака, ми се никада не сећамо какве смо ципеле носили, ни какву смо хаљину имали, ми се увек сећамо само људи са којима смо били, и сећамо се дивног осећања које нас је тада испуњавало.
У мору ужаса и каљуге, дивна вест је да су матуранти из Пирота , пре две године одлучили да на матурско вече, сложно, сви иду обучени у фармерке и мајице, како се и иначе облаче. Урадили су то из хуманитарних разлога: наиме, новац који су намеравали да потроше на хаљине и одела, дали су за лечење болесне деце. На њиховим матурским мајицама пише: „Буди и ти нечији херој“. То је гест вредан дивљења и јавних честитки.
И пре неколико година, матуранти из неког другог града, одлучили су, сложно, да на матуру иду обично и скромно обучени, како не би своје осиромашене родитеље излагали трошку.
У овим малим вестима крије се неколико великих тема. Посебна тема је њихова слога, нешто веома ретко виђено код нас. Слога са којом су се одлучили на паметни, хумани и зрели подухват, чини их још већим. Затим идеја да учине неко добро дело, потреба да се буде племенит и да се некоме малим гестом бар мало улепша живот, од те деце чини хероје данашњице, у којој, на жалост, најчешће читамо славолуке себичнима, грамзивима и безосећајнима. Посебна тема је чињеница да су та деца одустала од пројекта „краљевских балова“. Иако у идеји матурског бала има и нечег врло романтичног и врло бајковитог, припреме за матурско вече прилично су скупе и понекад се претварају у неку врсту метафоричне „свадбе са животом“.
Одлука да цела генерација оде на матурско вече обучена упркос главном стилу који форсира потрошачка индустрија – да се стилу расипнштва, гламура, ноћних клубова, стилу шљаштећег богатства какав се промовише у риалити програмима диљем западне цивилизације и у којима је новац једина вредност, супротстави здрава памет, скромност и свест о злоупотребиљавању потрошачког импулса, представља неку врсту малог ината. Представља малу револуцију. Невероватно мали корак за садашњост, а некако, велики за будућност.
Они су изгледа разумели: после, кад се сећамо лепих тренутака, ми се никада не сећамо какве смо ципеле носили, ни какву смо хаљину имали, ми се увек сећамо само људи са којима смо били, и сећамо се дивног осећања које нас је тада испуњавало.
Ови матуранти, неоптрећени узајамним поређењем, социјалним разликама, знаком новца на гардероби, имаће шта да памте са своје матурске вечери . Памтиће да су сви до једнога били принчеви принцезе једне дивне, обичне, бајке коју су сами направили.
Мирјана Бобић Мојсиловић
Извор: AllMe