Poznato je da pitanja, a ne odgovori, oblikuju proces usvajanja novih saznanja. Kako treba da izgledaju pitanja koja bi podstakla aktivno angažovanje u učenju i razmišljanje kod dece predškolskog uzrasta?
Manja grupa dece u vrtiću sedi oko vaspitača na tepihu i sluša ga pažljivo. Nakon što im je u slikovnici pokazao žutu boju, vaspitač deci zadaje zadatak da pronađu što više stvari te boje u učionici. Mališani se ubrzo vraćaju sa različitim žutim predmetima. Pre nego što deca izgube interesovanje za ovu aktivnost, vaspitač preusmerava njihovu pažnju na drugi kraj prostorije gde se nalazi sto, uz pitanje: „Šta je još žuto? Nacrtajte ili napravite vaše omiljene predmete koji su žute boje“.
Nastavne metode u školama i vrtićima značajno su se promenile. Sve više edukatora koristi prethodno ilustrovani pristup, koji je orijentisan na decu, za razliku od tradicionalnih metoda podučavanja, gde nastavnik ima glavnu ulogu. Osnovna ideja ovakvog pristupa je da se postavljanjem pravih pitanja, pametnim navođenjem i davanjem učenicima vremena da razmisle pre nego što daju odgovor poveća njihova zainteresovanost za materijal koji se obrađuje na času. Osim toga, deca se podstiču da svoje znanje podignu na viši nivo.
Blumova taksonomija obrazovnih ciljeva
Školski psiholog Bendžamin Blum prvi je istraživač koji je pokušao da ustanovi hijerarhiju koja objašnjava faze učenja od najelementarnijih do najkomleksnijih, tvrdeći da deca mogu da unaprede svoje veštine učenja kada imaju zadatak da odgovore na pitanja nastavnika koja zahtevaju kritičko razmišljanje. Tako je 1956. razvio taksonomiju obrazovnih ciljeva, koja bi vaspitačima i nastavnicima omogućila da organizuju i testiraju svoje nastavne ciljeve pomoću šest različitih nivoa učenja i kognitivnih procesa: znanje, razumevanje, primena, analiza, sinteza i evaluacija. Deca počinju da funkcionišu na „konkretnom“ nivou znanja, koje se može definisati kao sposobnost prisećanja ili pamćenja činjenica, a da se one nužno i ne razumeju. Potom sledi faza razumevanja kao sposobnost shvatanja i tumačenja naučenih činjenica. Na sledećem nivou mališani su u stanju da „primenjuju“ ono što su naučili u novim i konkretnim situacijama. Nakon toga deca mogu da „analiziraju“ ono što znaju, odnosno da raščlane informacije na sastavne elemente, npr. ispitivanjem međuodnosa i ideja. U najvišim fazama – „sintezi“ i „evaluaciji“, Blum smatra da su deca u stanju da formulišu rešenje i grade nove strukture od postojećih znanja i veština, kao i da prosuđuju o vrednostima nekog materijala u odnosu na datu svrhu.
Blum je smatrao da je učenje proces i da je uloga nastavnika da pokuša da podstakne proces razmišljanja učenika i približi ga, što je moguće više, nivoima sinteze i evaluacije. Nastavnici koji žele da unaprede svoje testove ili diskusiju na času otkriće da će sastavljanje njih prema Blumovom modelu učiniti njihov zadatak mnogo jednostavnijim. Takođe će garantovati grupu pitanja na svim kognitivnim nivoima i navesti učenike da koriste neophodno kritičko razmišljanje.
Postavljanje pitanja deci van učionice
Roditelji kod kuće takođe mogu da podstaknu razvoj veština razmišljanja i učenja kod svoje dece na isti način kao što to čine njihovi vaspitači i nastavnici. U tom smislu, dobra polazna osnova je da roditelji prate i vode evidenciju o tome koliko često su njihovi mališani u prilici da odgovaraju na različita pitanja, kao i da li im se postavlja prava kombinacija pitanja u pogledu zastupljenih nivoa razmišljanja. Osim toga, važno je da deca imaju dovoljno potrebnih informacija kako bi mogla na njih da odgovore. Korisno je da se mališanima posle čitanja određene priče postave osnovna pitanja kao što su: Ko? Gde? Kada? Kako? Takva pitanja mogu da se ispišu na karticama i zalepe na stranice knjige, koja će deci služiti kao podsetnik. Osim toga, deca mogu da se ohrabre da odgovaraju na teža pitanja kako bi ostvarila napredak. Ipak, nikako ne budite obeshrabreni ukoliko deca nisu u stanju da tačno odgovore na komplikovanija pitanja. Njihovi odgovori i dalje mogu da vas iznenade.