Generacija osmaka koja je na završnom ispitu za kraj osnovnog obrazovanja pokazala najlošije znanje maternjeg srpskog jezika u poslednjih više od deceniju i po, otkako se u Srbiji polaže mala matura, upisala se u srednje škole. Dioptrijom najodgovornijih za obrazovanje „prosečni rezultati iz maternjeg jezika neznatno su niži u odnosu na završni ispit koji je održan prošle godine” prema prvoj analizi prosvetnog vrha nakon objavljivanja konačnih rezultata jedinog testiranja koje se kontinuirano realizuje na nacionalnom nivou i ogledalo je kvaliteta obaveznog osmogodišnjeg školovanja u našem prosvetnom sistemu. Ako se u poređenju postignuća učenika odmakne dalje od minule i po svemu atipične prošle školske 2024/25. godine ispunjene štrajkovima i blokadama, ispostavlja se da je 10,68 poena, koliko su u proseku ovog juna osvojili mali maturanti na testu iz srpskog jezika – novi neslavni rekord. To je ubedljivo najniži skor koji su učenici na kraju osmoletke ostvarili iz nastavnog predmeta bez kojeg nema elementarne pismenosti, nacionalnog identiteta, budućnosti srpskog naroda i države.
Ovo je generacija đaka koja je ćirilicu savladala u učionici u početnom razredu osmoletke bez ocenjivanja, da bi latinicu, pravila gramatike, pravopisa, veštinu čitanja i razumevanja pročitanog… – učila, takoreći, sa malih ekrana jer ih je u martu 2020. godine, kada su bili drugi razred, kovid 19 izbacio iz učionica. Sistem je tada „pokazao adaptibilnost”, brzinski prešao sa neposrednog na školovanje na daljinu, a kasnije i na kombinovane varijante atipične nastave u kojima „đaci nisu izgubili nijedan nastavni dan” u školskim godinama koje je pojela korona, ostavljajući rupe u znanju. Zbog otežanih okolnosti u doba pandemije za male maturante zadaci na završnom ispitu bili su „lakši”, kako su tada ohrabrivali predstavnici prosvetnog vrha, a rezultati trodnevne provere znanja pokazali su da je u to vreme ostvaren i do sada najbolji skor iz srpskog jezika – 13,37 poena, u junu 2021. godine. I to su tek neki od mogućih kamenčića u mozaiku neznanja srpskog jezika koje se nosi iz preduniverzitetskog u visoko obrazovanje i život, a javnost se i dalje čudi što „niko neće da studira srpski”, dok srbističke katedre mahom ne popunjavaju planirane upisne kvote, ali ne smanjuju predviđen broj indeksa za najmlađu generaciju studenata.
Valja imati u vidu i da su učenicima koji su nedavno izašli iz klupa osmoletki srpski jezik i književnost predavali nastavnici među kojima je većina, više od 60 odsto, spremna da „prosvetu napusti odmah, da doslovno pobegne iz učionice glavom bez obzira, ukoliko bi im bio ponuđen drugi posao za sličnu ili veću platu”. Da se čak tri četvrtine nastavnika srpskog jezika i književnosti (76 procenata) zbog svog poziva ne oseća cenjeno u društvu, da je gotovo svaki drugi srbista zaposlen u prosveti uveren da ne može da utiče na obrazovno-vaspitne procese u svojoj školi, a bezmalo svi nastavnici srpskog (97,48 procenata) smatraju da resorno ministarstvo ne traži i ne uvažava mišljenje prosvetnih radnika kada donosi promene u obrazovanju, pokazalo je istraživanje Društva za srpski jezik i književnost 2024. godine, kada su aktuelni mali maturanti išli u šesti razred.
Aktuelni šampioni po broju najmanje tačno rešenih zadataka iz srpskog jezika na maloj maturi bili su mlađi osnovci, na letnjem raspustu između drugog i trećeg razreda, kada je usvojena „Deklaracija o neophodnosti povećanja broja časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi”. Pre više od pola decenije sročili su je i jednoglasno doneli eminentni srbisti, univerzitetski profesori, na Prvoj interkatedarskoj srbističkoj konferenciji u Tršiću. Deklaraciju i ideju da srpski jezik dobije natpredmetni status podržao je tada i Nacionalni prosvetni savet, najviše stručno, ali savetodavno telo u douniverzitetskom školstvu, uz ocenu da bi to „svakako uticalo na uspešnost realizacije sadržaja svih predmeta, kao i rezultate međunarodne provere funkcionalne pismenosti učenika”.
U prvoj deklaraciji najeminentnijih srbista podseća se da maternji jezik i književnost jesu najvrednija duhovna dobra jednoga naroda, čuvari njegovog pamćenja i kulture, da nastava srpskog predstavlja jedino sistematsko i kontinuirano uvođenje mladih u znanja i prostore maternjeg jezika i književnosti sa presudnim uticajem na izgrađivanje njihovog odnosa prema kulturi uopšte.
„Zbog nedovoljnog broja časova, uprkos izuzetnim naporima učitelja, nastavnika i profesora, svesnih svoje uloge i misije, nastava srpskog jezika i književnosti nije u mogućnosti da u potpunosti ostvaruje višestruku i izuzetno značajnu ulogu: da izgrađuje temeljna gramatička znanja i usvajanje funkcionalne pismenosti kod učenika, da neguje njihovu ljubav prema čitanju i razumevanju književnosti, da razvije i snaži njihov kulturni i nacionalni identitet. Bogatstvo i raznovrsnost nastavnih sadržaja u suprotnosti su sa malim brojem časova, što autore programa stavlja pred nepremostive teškoće, nastavnike prisiljava na sažimanje gradiva, a učenike onemogućava da u potpunosti stiču znanja i uživaju u lepoti svoga jezike i književnosti. Tako se nužno umesto potpunih znanja, zbog broja časova, često ostvaruju samo parcijalna znanja. A parcijalna znanja, poznato je, i nisu prava znanja”, piše u deklaraciji iz juna 2020. godine. Taj dokument se završava upozoravajućim jednoglasnim stavom potpisnika da „svako odlaganje povećanja broja časova srpskog jezika nanosi nenadoknadivu štetu srpskom obrazovanju u celini”. Donosioci odluka odložili su deklaraciju.
Izvor: Politika, Milenija Simić-Miladinović