Lični stav

Sad je već potpuno jasno da jedni drugima nećemo promeniti mišljenje. Ni za milimetar

Reakcije javnosti na snimak dece koja su redovno tučena govore sve o tome zašto smo tu gde jesmo

„Da si muško, pa i nekako! A šta ćeš ti, nesrećo, kad nisi ni za šta?“

Deca su rekla svoje. A da li ih čujemo? Nastavnica Maja je na sjajan način sa svojim đacima obeležila Dan deteta

„Nisu to, razredna, vaša posla. Vi ste žena. Sramota je.“

„Prosvetni inspektor je bio na mom času. Nakon časa je direktoru glasno saopštio: RAZOČARALA“

Zla sudbina naša počinje upravo sa mišljenjem da su loši đaci neuspeli ljudi. A to je tako, tako pogrešno

Oduvek su se deca „davala“ drugom dok roditelji rade ili ne rade. Kako se kao društvo nismo zapitali kako je toj deci?

Pošto smo mi odlučili da ćutimo i kao takvi nestanemo, pošto nam se svaka pobuna završava sa ju,ju,ju, strašno… evo šta treba da uradimo

Škola u infarktnom stanju (ili zašto su škole izvrsne, ali samo za 15% učenika)

Više ne pričamo jedni s drugima. Ne poveravamo se. Ne kukamo. Svima je super. Kaže Instagram.

Opet su kriva deca. I opet su krivi nastavnici.

– Šta si pravila danas za ručak? Subota je… – Cezar salatu, baba. – Dobro salatu. Šta još?

Decu ne puštamo da se penju po drveću niti ih vodimo u parkove, a kao nedostaje nam to vreme