D je bio vanbračno dete majke lavice koja ga je kao trofej svoje pobune i slobode stavila između sebe i sveta. Fizički oni nisu bili sami. Majka je imala zaštitu i podršku svojih roditelja i brata. Ali u svakom drugom smislu, oni su imali svoj svet, potpuno odvojen, sa ličnim pravilima, svet koji je bio u sukobu sa svakim ko ospori neko njihovo projektovano pravo. Zahtevali su apsolutno poštovanje i nedodirljivost, bili nespremni za dijalog, dovodili u sumnju sugestije, sejali kroz gusto sito bilo kakav upliv sa strane. Tako učaureni, molili su za ljubav i poštovanje, ali im je svaki korak bio pogrešan.
D je imao nesreću da se rodi u takvim uslovima. Sa majkom nespremnom za život, osobom koja ima pomeren prag stvarnosti, on je dodatno dovršen od sistema koji ima zakone i propise, ali ih ne primenjuje. Svako njegovo pravo je poništeno, postao je nedokazana žrtva i ostao da živi u svetu protiv sebe ne znajući za suštinu i uzroke svog stradanja.
Kod mene je došao u peti razred. Živ, stalno u pokretu, nasmejan i bučan. Već posle prvog roditeljskog, prilazi mi njegova majka sa licem tihog doušnika da me, kao još nedovoljno upućenu u razredne tajne, upozori na jednu devojčicu sa kojom D ima sukob od ranije. Kaže mi kako devojčica ima psihičke probleme, ali to niko ne priznaje, kako često ugrožava njenog sina, pa da ispratim to sa pažnjom. Raspitujem se za ovo kod školskog psihologa, ali ne dobijam nikakav zabrinjavajući odgovor, osim da se majka mog učenika često žali, a da imenovana devojčica nije nikakav problem. Benigno, pomislim tada, rešiće se.
Međutim, naredni dani su bili u turbo ubrzanju. Majka me zove gotovo svakoga dana telefonom iako sam broj dala roditeljima samo za neophodnu komunikaciju. Žali se na neki incident tokom tog dana. D je uvek žrtva, neko ga je gurnuo, opsovao, uzeo mu nešto od pribora, ismevao ga. Njen ton je često na ivici histerije i teško mogu da je umirim jer očekuje reakciju istog trenutka.
Školski dani se pretvaraju u nizove razgovora sa decom, gašenje nesuglasica, utvrđivanje krivice. Ali nikada ne dolazim do uverenja da su prijavljeni sukobi išta osim dečačkog nestašluka. Za ostalu decu. Ne i za D. On optužuje, vređa, nikada nije ni u čemu kriv, iako ostala deca jasno ukazuju na njegovo živo učešće, često i inicijativu. Kada zatvorim vrata škole, priča se ne završava. Majka me zove da sazna šta je preduzeto. I nikada nije zadovoljna. Bujica se raspomami ako saopštim kako je i D u nečemu pomalo kriv. Situacija je postajala neizdrživa.
Zato rešim da okrenem igricu.
Svakoga dana sam dolazila u svoje odeljenje na kraju časova da pitam da li je bilo nekih problema tog dana. Najčešći odgovor je bio negativan. D ih takođe nije prijavljivao. Ali, to nije sprečavalo majku da me opet zove u neko doba i prijavljuje incidente. Onda sam pomislila kako se D plaši da govori pred drugom decom. Razgovarala bih sa njim na kraju časova nasamo. Opet ništa. Ali prijava popodne ipak stiže.
Onda razgovaram sa učiteljicom od koje sam preuzela razred i ona mi kaže kako je D „pomalo nestašan, a majka nezgodna“, ali da se ne potresam previše, „dečija posla, ne obraćaj pažnju“. Saznajem kako je on kod nas stigao u trećem razredu, a pre toga promenio dve škole. Odlazim sa znakom uzvika iznad glave spremna na sve, pitajući se kako ova informacija nije nikome bila indikativna, kako me niko nije upozorio, zašto je do sada prošao sve instance samo kao nemiran. Zahtevam od psihologa da porazgovara sa učiteljima iz tih prethodnih škola i vesti su zastrašujuće. D i njegova majka su svuda bili problem. Identičan, sukobljiv, pa kad situacija zagusti, oni prelaze na drugo mesto. Tako jedna škola odahne i vruć krompir prebaci drugoj. Sistem je očuvan, a sa njim i dobar glas, pojedinci su nebitni.
Baš tih dana kada saznajem za ovu istoriju, dešava se krupan incident. Dežurni nastavnik tokom odmora zatiče D kako sedi na prozoru prvog sprata sa nogama napolju. Koleginica me zove posle preživljenog šoka, ja obaveštavam majku, a ona kreće u frontalni napad. Njen sin nije kriv, nastavnica je privatno frustrirana, zna ona to iz pouzdanih izvora, ne veruje bez snimka sa kamere, koje škola tada nema, ali, razgovaraće sa sinom. Sutradan se pojavljuje da saopšti kako D preko prozora nije izbacio obe noge, već samo jednu. Ne shvatam kako ne mogu ništa da joj objasnim. Moje reči se sa nje slivaju kao voda sa masnog papira. Što se više trudim da je upozorim na opasnost, ona beži u laž i sasvim iracionalne optužbe. Za sve to vreme D stoji pored nje i gleda je sa obožavanjem. Ona ga stiska i grli, pa tako i odlaze u uverenju ugroženih koji su makar rekli šta imaju ako već nisu mogli da pobede.
Naredni dani su bili zaista hod po mukama. Svađe i obračuni u odeljenju su bili učestali, počeli su se buniti i ostali roditelji tražeći od škole da reši problem. D se svađao u razredu, a majka sa svima u školi, a zatim i sa većinom drugih roditelja dokazujući svoje pravo i svoju istinu. Bilo je mučno. Hodala sam neprekidno iz jedne kancelarije u drugu, od direktora, preko sekretara, do psihologa i pedagoga, situacije su se gomilale i najmanje pet ljudi je svakoga dana rešavalo sporove nastale u ovom odeljenju. Obavešten je i centar za socijalni rad, ali su se oni brzo izvukli govoreći da je za njih to odavno poznat slučaj, da su preduzeli šta su mogli, ali pomoći nema. Zatim je D dobio i pomagača, jednog nastavnika koji je, nezadovoljan svojim statusom u školi, strelu lične osvete počeo šiljiti u formu savetnika ugroženoj majci. Sada je sve bilo pogrešno. Nerazmrsivo klupko nemoći i ličnih interesa.
D je, osokoljen podrškom, počeo izazivati decu. Provocirao je, a zatim se izmicao. Na času je imao jednu sveščicu u koju je zapisivao sve što mu se nije svidelo kod nastavnika, a kolega savetnik je, zajedno sa majkom, sve to prijavljivao inspekciji koja se po službenoj dužnosti morala pojaviti. Ne mogu da izbrojim koliko izveštaja sam morala napisati i koliko procedura sprovesti. Možda bi sve stalo u nekoliko debelih registratora, a sve uzalud, jer je koren problema bujao, širio se u malignost i zahvatao sve veću površinu. Što je najgore, ostala sam posle izvesnog vremena potpuno sama, u sendviču između razgoropađene majke i nesposobnog sistema, bez načina da zaštitim bilo koga, i D, i ostalu decu od njega. A svi su bili žrtve.
D nije završio peti razred kod nas. Majka ga je odvela, pokušala da ga upiše u šesti razred jedne seoske škole, na kratko uspela, a kada se saznalo za prevaru, odvela ga je i odatle. Koliko znam, D do danas nije završio osnovnu školu, a već je odrastao čovek. On verovatno nikada neće postati svestan zločina koji je nad njim izvršen. I nije tu greška samo u rođenju, jer roditelje ne biramo. Greška je u sistemu koji probleme ne rešava jer je nesposoban, raštimovan i nezainteresovan. Taj sistem prvo neće problem ni da vidi. Ako ga i vidi, gleda da ga preusmeri drugome. Zato dragocene informacije čuva kao tajnu, ublažava procene i neprijatnost gura od sebe. Kada mu dvorište ostane čisto, nastavlja mirno da spava bez svesti da je u pitanju dete kome je ugrožena i sadašnjost, i budućnost, i mentalno zdravlje jer je izloženo teroru neuravnotežene i za roditeljsto nekompetentne osobe. Ako se u sistemu i nađe neko da pomogne, on ostaje izrabljen i sam u neprekidnoj borbi sa nedostatkom mehanizama koji pravu pomoć žele i mogu pružiti. Jer, zakoni postoje, ali ih niko ne primenjuje. Da bi se zakon poštovao, naročito u oblasti dečijih prava, potrebno je dodatno angažovanje, a na to je retko ko spreman, potrebno je znanje, a nema ga, ili je samo teorijsko, potreban je beskompromisni pristup, ali on ustupa pred palanačkim duhom nemešanja u tuđa posla. Zato su uvek vrlo spremni da se umešaju oni koji iz svega mogu izvući ličnu korist i promociju. Kao zadušne babe, podmuklo i proračunato, pod maskom brige, oni prionu na telo žrtve i bacaju je na talon kao adut sopstvenog interesa.
Moj D je žrtva iako to neće priznati ni on, a ni bilo ko oko njega. On će, savijen u samoću, uvek osećati potrebu da se brani, a svet će ga gledati kao nasilnika. Jer svet, uljuljkan u malograđansku udobnost ličnih uverenja, nespreman je da vidi ispod površine. Zato će ga ispljunuti i propustiti u slepe hodnike sistema da iz tog lavirinta nikada ne izađe.