Skandalozne su izjave vodećih političara u vezi sa školom. Skandalozne su i sramotne jer nisu istinite. A istina i sagledavanje uzroka bolesti su preduslov ozdravljenja. Da li to znači kako oni zapravo i ne žele pravu školu, već privid u kome će tišina nadglasati činjenice, a poslušnost vratiti nasukana kola na stari put koji nema pravca ni cilja, već postoji samo da bi se negde išlo, bez stizanja i svesti o važnosti čitavog putovanja? Da li to znači kako škola ne mora da ozdravi, bar ne još? Dok ne popakujemo sve što nam je važnije?! Deca neka čekaju. Šta im fali! Ni nama nije bilo bolje!
Hajde da se ne zanosimo i ne lažemo. To znači upravo to. Deca i obrazovanje su kolateralna šteta decenijskog nemara. Prepustili smo ih same sebi u trčanju za politički zanimljivijim trofejima. Okarakterisali smo ih kao nezainteresovane i tupe. Njihove nastavnike kao nesposobne, gotovo toksične po sistem. Školu kao instituciju za čuvanje dece i gubljenje vremena. Napravili smo cirkus sa krotiteljem života u centru svih zbivanja, sa tribinama koje ćute ili se preganjaju o kompetencijama preko društvenih mreža, sa gomilom smatrača koji ne znaju o čemu se radi, ali mogu da pogledaju. I onda… kad su deca predstavu prekinula, postala su neprijatelji sistema, rušiteljska rulja, blokaderski ološ.
Danas, posle godinu dana protesta, nadležni kažu: škola funkcioniše. Sve se vratilo u normalu. Smetnje su sporadične. Dvadesetak direktora je smenjeno, ostali su dali ostavke. Nastavnici nisu otpušteni, istekli su im ugovori. Đaci su raseljeni na tri adrese jer nisu bezbedni. Dekani vraćaju fakultete u rad rizikujući svoj život jer ulaze kroz prozor. Uplata za materijalne troškove će biti, samo malo kasni. Univerzitet u Novom Pazaru može da ostane, samo im fali papir. Student nije u lancima greškom, već je okovan savesnom službom policije u zaštiti ustavnog poretka. Roditelji par hiljada osnovaca su zavedeni političkim besmislicama. Vazduhoplovna akademija, kojoj smo zaboravili adresu, dobila je dostojno rukovodstvo, pa oni ostrašćeni nosioci licenci nemaju dostojne argumente za štrajk.
Znači, fantastično!
Ako zaista verujemo u ovo, pristali amo na lobotomiju, na isključivanje svake racionalne kopče sa svetom oko sebe.
Vratimo se na početak. Deca su nam na ulici, a škole i fakulteti u rasulu jer im je korupcija pojela vazduh.
Godinu dana holovi fakulteta služe za spavaonice. Neke škole ne rade. Neki direktori mole razrešenje. Jer su se preračunali. Zalogaj je prevelik. Direktorka Pete gostuje po televizijama, a u školi se štiti obezbeđenjem i komunicira represijom. Novosadski univerzitet stoji. Novi Pazar izdiše jer neće da proguta bačenu udicu međunacionalnog sukoba. Hoće samo fakultet. Deca Jovine gimnazije su na tri adrese, a nastavnici u celodnevnom teleportovanju. Za silne otpuštene nastavnike po celoj Srbiji nema adekvatnih zamena. Znači, nema ni časova. Neka deca su prebijena palicama u školskom dvorištu jer nisu politički ispravna. Profesorima univerziteta ukinut naučni rad.
I umesto da stave prst na čelo, odgovorni traže poklopac za šerpu koja ključa, grčevito prekriva i obmanjuje. Jer, deca su posledica. Bes ima uzrok. A ekspres lonac podleže zakonima fizike, ne možeš ga lažima ubediti u odnos između temperature i kritičnog pritiska. Moraš poštovati znanje i zdrav razum. Ili će te stvarnost demantovati.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca
Tekstovi u rubrici Lični stav su, kako joj samo ime kaže, lični stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije.