Budimo iskreni, bilo da ste roditelj ili adolescent ili samo posmatrač neke porodične drame, sigurno vam je poznata rečenica: „Dok si pod mojim krovom, nećeš raditi to i to“.
Roditelji koriste ovu rečenicu sa ciljem da uspostave određenu kontrolu i verovatno pošalju poruku: Pod ovim krovom si zaštićen/a od nepromišljenih odluka koje će ti naneti zlo i nelagodu. Ja imam više iskustva i znam da je to loš izbor i zato neću dozvoliti da postupiš na svoju ili našu štetu. Ova rečenica je iz roditeljskog ugla u službi zaštite deteta, porodice i ugleda.
Ako dublje analiziramo istu rečenicu iz ugla adolescenta, dolazimo do poruke koju on/ona čuje. Roditelj mi poručuje: ja sam u našem odnosu glavni/a i tvoje potrebe, koje su na osnovu mojih kriterijuma procenjene kao neprimerene, te stoga nepoželjne i suvišne, zabranjujem! Da budemo još precizniji adolescent čuje ultimatum: Ja odlučujem umesto tebe, tvoje potrebe nisu bitne, nemaš mogućnost pregovora. Naravno da roditelji (u najvećem broju slučajeva) ne bi ovo rekli, pa ni pomislili da takvu poruku pošalju svom detetu.
Ovde možemo da se zapitamo zašto opisana komunikacija izgleda kao poznata igra „gluvih telefona“?
Probleme u komunikaciji sa decom najčešće sa sobom donosi pubertet, i to nije slučajno. Pubertet se kao razvojna faza javlja oko 11 godine života (u proseku) i sa sobom nosi promene na različitim poljima. Kada govorimo o kognitivnom razvoju, prema Pijažeovoj (Piaget) Teoriji kognitivnog razvoja, od 12 godine života nastupa tzv. „Stadijum formalnih operacija“ u mišljenju. Proces razvojnog sazrevanja nam u ovom periodu života donosi mogućnost „rasuđivanja o mišljenju“ odnosno apstraktnog mišljenja, izvođenja sopstvenih zaključaka o apstraktnim pojmovima, što osobu u ovom uzrastu usmerava ka ideološkim pitanjima i ka razmišljanju o budućnosti. To znači da dete do ovog uzrasta nije imalo moć apstraktnog preispitivanja roditeljskog načina vaspitavanja, saveta koji su mu upućivani, muzike koja se u porodičnom domu slušala itd. Pre ovog perida dete roditelja uglavnom doživljava kao vrhunski kompetentnu figuru koja najbolje zna šta je dobro za njega (dete), te ono neće dovoditi u pitanje roditeljske odluke, tj. neće im se suprotstavljati.
Ipak, sa ulaskom u pubertet se situacija menja. Deca sve više komuniciraju nezadovoljstvo, imaju potrebu da se njihovi zahtevi, koji su sada drugačiji od roditeljskih, čuju i ispoštuju, imaju zdravu potrebu da budu bezuslovno prihvaćeni i podržani. Sa druge strane, ova faza donosi i često nekritično ispitivanje granica, eksperimentisanje sa društvenim zabranama i društveno neprihvaćenim ponašanjima. Zbog ovakve situacije roditelji osećaju da gube kontrolu u vaspitavanju i neizbežno zamišljaju katastrofične ishode ponašanja njihovog, od skora neprepoznatljivog deteta.
Ako želimo da na najbolji način razumemo i podržimo svog adolescenta, veoma je važno da prepoznamo značaj i svrhu njihovog antiprotivnog ponašanja i bunta, koji umeju biti veoma izazovni za roditeljstvo. Potreba da se ne slože sa svim roditeljskim zahtevima već da sami donose odluke, kao i sumnja i preispitivanje pravila, služe izgradnji njihovog celovitog i jedinstvenog identiteta (tzv. proces individuacije), kao i psihološkog odvajanja od primarnih figura, roditelja ili staratelja (tzv. proces separacije). Procesi individuacije i separacije su glavni razvojni zadaci u adolescenciji i oni su preduslov za postizanja autonomije, koja je vrhunski razvojni cilj u odraslom dobu. Dakle, uspešno završen period adolescencije podrazumeva da je sada mlada osoba samostalna u odlučivanju, prihvata kritike i pohvale, može da izlazi na kraj sa stresnim situacijama, ima izgrađene stavove i mišljenje na razne teme i ne odstupa previše često od njih, emocionalno je stabilna, ne pribegava rizičnim ponašanjima i ima dobro mišljenje o sebi i pretežno dobro mišljenje o svetu. Sve to je mlada osoba postigla zahvaljujući manje ili više burnom, ali svakako razvojno neophodnom uviđanju načina na koji funkcionišu međuljudske relacije i svet generalno.
Kuda onda vodi postavljanje ultimatuma u ovoj fazi?
Naglasimo da su ljudska bića veoma kompleksna i otporna na različite uticaje iz spoljašnje sredine, te da ishod ne mora nužno imati štetne posledice po ličnost deteta. Takođe, povremeni i nedosledni ultimatumi imaju manje potencijalno štetnih posledica od onih pervazivnih, doslednih koji ne ostavljaju ni malo prostora za izbor adolescentu. Ipak treba dodati da postavljanje ultimatuma, u zavisnosti od ličnosti deteta i ranije opisanih karakteristika ultimatuma, može da ometa procese individuacije i separacije. Ultimatum u prvom slučaju može dovesti do pojačanog bunta, što je posledica razvojne potrebe da se proces individuacije sprovede u ovoj razvojnoj fazi, pa makar to bilo i na kratkoročnu ili dugoročnu štetu adolescenta i porodice. Drugi ishod je odustajanje od autonomije. U ovom slučaju adolescent odustaje od svojih potreba u želji da zadovolji roditeljske potrebe, što u odraslom dobu može da dovede do nesamostalnosti i potencijalnih problema u funkcionisanju.
I šta umesto ultimatuma?
Odgovor je dogovor. Pre nego što postavite ultimatum, zapitajte se šta je zaista ono što vas brine u konkretnom ponašanju vašeg deteta? Da li će slušanje muzike koju ne preferirate ili farbanje kose imati katastrofalne posledice po vaše dete? Ko treba da snosi posledice nepromišljenog postupka? Da li ste vi grešili i da li ste iz grešaka nešto naučili? Gde su vaše granice u odnosu na to što vaše dete radi (šta nikako ne možete dopustiti, a šta ipak možete dozvoliti). Kada odgovorite na ova pitanja razgovarajte sa svojim detetom o, po vama, nedopustivom ponašanju i dopustite da vaše dete samostalno donese odluku koja ga se tiče, ali i da snosi posledice svoje odluke. U isto vreme je poželjno pobrinuti se da se vaše dete oseti bezuslovno prihvaćeno i kada ga kritikujete (kritiku usmerite na ponašanje, a ne na ličnost svog adolescenta).
Za kraj, ukoliko se ne pronalazite u ovom tekstu, kao i u savetima koji su navedeni, ne brinite. To ne znači da nešto u vašoj porodici ne funkcioniše kako treba. Postoje individualne razlike u proživljavanju perioda adolescencije, što znači da je očekivano da ovaj period bude period bure ali da to ne mora nužno biti slučaj.
Izvor: self.rs