„Како је било?“ углас упиташе наставници Ану чим је ушла у зборницу.
„Ма… глупост, као што сам и очекивала!“ Ана бесно баци ташну на сто и погледа колеге. „Ово је све једна фарса! Једна формалност и ништа друго!“
„Па, шта је било? Причај, следећег часа је код мене!“ нервозно рече Слађана.
„Ништа. Укратко – ништа!“ рече Ана и окрену се према вратима, да провери да инспекторка случајно није ту, и утиша глас, за сваки случај. „Проверила ми је припреме, гледала месечни и годишњи план, поредила са уписаним часовима… Тражила ми је евиденцију изостанака и портфолио за троје ученика, а то како ја држим час, да ли су деца заинтересована, колико знају – то није важно!“ Ухвати се за чело. „Ух… глава ме боли од свега!“
„Шта ти је рекла на крају? Немогуће да ништа није искоментарисала!“ рече Ненад.
„Ништа. Као, неки час из септембра нисам добро уписала, не поклапа се са месечним планом, и као позваће ме на разговор, ’иначе све је у реду’, тако нешто је рекла. Кажем ти, све време је вртела папире и кликтала нешто по лаптопу. Ја сам могла и кинески да причам – не би приметила!“ Ана је осетила како у њој опада тензија, и руке су почеле да јој подрхтавају. „Ево, ја се ту тресем као неко дете, спремам овај час већ месец дана, копирам, правим постере, скидам са интернета… То све мачку о реп!“
„Па, да! Знала сам да ће тако бити! Најважније је да ми испунимо папире, а остало нема везе. Жали Боже што си се насекирала!“ Мира је пришла Ани иза леђа и загрлила је.
„Не да сам се насекирала, него већ данима нисам сва своја! Улазим данас у учионицу, ноге ми клецају а глумим да ми није ништа! Сви ми кажу да нисам нормална, али ја не могу… Толико се трудим, и онда тако дође нека глупача која није час у животу одржала, да оцењује мене, која имам двадесет година искуства! И на крају све што је суштина мог рада пада у воду! Битно је да ли сам попунила глупи портфолио! И дошло ми да је питам, ’Хоће ли ови моји ђаци боље знати географију ако је портфолио у реду, или ако исправно попуним месечни план? Шта имамо од тога?’ Ја се ту ломим и правим пајаца од себе да им буде занимљиво и да прате и науче, а она мени ’Дајте ми припреме!’ Еј! Припреме су важне! Још се ја договорила са децом ко ће шта да пита, два часа смо вежбали, обећали да ће бити мирни… То све џабе! Битне су – припреме!“
„Ево ти моја кафа, нисам је ни лизнула, да се вратиш у живот“ рече Тања и донесе јој пуну шољицу.
„Јој, хвала ти“, рече Ана, насмеши се први пут од како је отишла на час у пратњи инспекторке, и одмах отпи гутљај. „Ма, толико сам бесна, да не могу да вам опишем! У ствари, највише ме нервира то што све то што радим, та суштина мојих часова, то што се трудим и радим… то је, људи моји, небитно!“
„Свињарија! После ће да објаве статистику на сајту, даће, забога, неку оцену школи, и као све функционише, а оно – бушно са свих страна!“ Љутио се Благоје.
Чим се зачуло звоно за почетак часа, инспекторка се појави на вратима, и уз осмех рече, „Слађана, хоћемо ли?“
Слађана осети нож преко стомака, срце поче брзо да јој лупа, дланови се ознојише. Ипак, смогла је снаге да се насмеје. „Наравно, ево ме.“
У пролазу је неколико колега охрабри шапућући „Срећно!“ или тајно јој стежући руку.
„Идемо даље…“ рече Ана, и пође на наредни час. Силазећи низ степенице, размишљала је зашто уопште ради овај посао. Чему сав овај труд? Да сам ћутала цео час не би ми реч рекла, али зато је битно што сам погрешно уписала час. Сад могу да награбусим због тога. Због глупог погрешно уписаног часа!! Ако је то суштина мог рада, боље одмах да дам отказ! Да ли је то важно? Која вајда од тога? размишљала је.
Ушла је у разред прилично намргођена, и деца су то осетила. Ана је била строга, и нарочито кад би видели да није најбоље расположена, ђаци су се трудили да буду мирни. Имала је јасна правила, и једно од њих је било да, пре него што почне нову лекцију, увек пита по једног ученика, па су се деца из последњих клупа скривала иза другара испред себе, надајући се да ће тако избећи испитивање. „Брате, руке ми се тресу!“ шапнуо је Душан Марку. „Мени срчка ’оће да искочи!“ тихо одговори Марко.
„Тишина тамо!“ Ана је извиривала да види ко се усудио да прича. Припреме! Само припреме!
„Милане… Јеси се спремио?“
Милан осети нож преко стомака, али нађе снаге да се насмеши. „Јесам, наставнице.“
„Е, ако јеси, да кренемо од тебе. Не видим атлас на столу!“ Како сам могла да погрешим тај час у септембру. Ма, као да је важно… Много битна ствар… ’Ајде баш да видим да ме казни! Баш да видим!
„Наставнице… заборавио сам данас изузетно… Ја увек носим атлас, али…“
„Али баш данас си заборавио… Ти знаш шта смо се договорили – без атласа оцена мање.“ Ана је била категорична – први знак да ученик поштује њу и њен предмет јесте да носи атлас, и сматрала је врхунским безобразлуком непоштовање овог правила.
Не знам кад ће да ме зове на разговор, али кад год… Баш ћу да јој кажем свашта! „Радили смо Перу, па ти нам реци, ево за почетак, природни прираштај.“ А како држим час то нема везе. Пола зборнице не ради ништа, ја се поломих, то никог не занима!
„Овај… Природни прираштај у Перуу је… доста… велики…“ Милан је чекао да му неко шапне податак који није научио.
Ја активирам цео разред, никог не запоставим, ни то није важно! „Колико велики? Немој ми околишати!“ љутила се Ана.
„Наставнице, ја нисам те бројке учио, ону табелу привреда и то, ја сам више… суштину…“ признао је Милан.
„Аха… дакле, ти си сам одлучио шта је суштина, а шта је небитно? И то без атласа. Одлично. Да ли си међу битне податке сместио, на пример, густину насељености по квадратном километру?“ Само администрација и администрација, ништа више. Боље да радим као секретарица! Јао, једва чекам да оде код Љубе на час! Е, то да видим како ће проћи, и да ли су и ту припреме важне!
„Овај….“ Милан се није сетио ни где се тај податак налази у књизи.
„Колика је, уопште, површина Перуа?“ покуша Ана да му помогне. И тај портфолио, господе Боже! Само је то још фалило! Није нам доста писања, и писања и само пишемо нешто, ни сами не знамо ни шта ни зашто!
„Па, велика, преко милион квадратних километара…“ рече Милан.
„Колико то ’преко’? Милион и…?“ Ана је тражила тачан податак. Посебно ју је нервирало што је то писала на табли, заокружила и рекла да се запамти. Треба да се тресем као прут, а знам да добро радим. И сад ће да ме изриба за погрешно уписан час!
Милан је ћутао.
„Добро, хајде овако, шта ти знаш да нам кажеш о Перуу, да чујемо?“ Суштине нема. Није важна!
„Па, искрено, ја сам много читао о Јужној Америци, мени је то све занимљиво, мој тата је тамо био неколико пута, и показивао ми је фотографије… Јесам ја учио из књиге, али много више сам скидао са интернета и читао у ’Националној географији’. Прошлог месеца је био текст о Перуу, и читао сам о рушевинама Инка, Мачу Пикчу, о њиховим ручним радовима и дрворезима, о кањонима, како једу месо заморчића…“
„Фууууј“ зачу се из свих клупа.
„Доста тамо!“ подвикну Ана.
„…о њиховим плажама… Читао сам о производњи биљке коке, углавном за трговину дрогом. О свему томе могу да причам…“ рече Милан поносно.
„О заморчићима? Дивно! И о плажама. А, да, и о дроги! Одлично! Али зато је површина Перуа ’преко милион квадратних километара’, је л’ тако? Све је то лепо што ти читаш са интернета, али ја то нисам тражила!“ Е, да ми је сад она инспекторка, па да види како овај мали не зна да бекне, а све то сам ја причала и објашњавала, и цртала кредама у боји… А он чита о заморчићима. Дође ми саму себе да жалим!
„Знам да је главни град Перуа Лима, знам са којим земљама се граничи, знам који језици се говоре у Перуу, знам…“
„То мора да зна и јединица, а с обзиром на то да си на полугођу имао четири, верујем да циљаш на више!“ На крају ћемо исту оцену добити и ја, која се оволико трудим, и Сунчица, којој деца не знају б од биологије, али су зато часови уписани беспрекорно! „За веће оцене мора да се зна много више од тих основних чињеница. Да ли знаш колико је дугачка Мадре де Диоса?“
Милан је спустио поглед. Схватио је да из ове ситуације не може да се извуче.
„Милане, данас ћу ти у свеску уписати један, и идућег часа ћу те питати све ово, и много више! Ако и идућег часа не будеш спреман, очекуј слабу на тромесечју.“ Ана затвори свеску и приђе карти развученој преко табле.
„Данас прелазимо на Бразил.“ Предавање је почела причом о природном прираштају. Милан је био бесан. Шта имам од податка о површини Перуа и свим овим будалаштинама које ме је питала? Глупача једна! – размишљао је. Зар није много важније што знам суштину?
Аутор: Маја Бугарчић