Било је паклено предвече. Рерна укључена на 39 званичних степени, мерено у хладу. Прави осећај асвалта је прикопчан на 44. Једино глад и потреба да одеш до продавнице могу да те натерају напоље.
Ја сам ишла до продавнице.
Он је био напољу због глади.
Он је тинејџер од једно тринестак, четрнаест година.
Једно мршуњаво лепо дете у одрпаној гардероби, погнуте главе са кутијом у рукама и окаченим парчетом папира на којој је писало : „Молим вас, само за храну“.
Стала сам једно десетак корака од њега. Није ме видео. Гледала сам и нисам могла да се померим. Бол, срамота, и јад су једино што сам могла да видим на његовом лицу.
Презнојавала сам се што од врућине а што од муке и немоћи.
Коначно после доста борбе, пришла сам и ставила новац. Отишла у продавницу, обавила куповину и док сам чекала на каси приметила сам да ни једна особа није прошла а да му нешто није дала.
У том чекању хватала ме грозница размишљања да му нисам дала довољно и као на жеравици цупкала и чекала да изађем.
Коначно сам поново стала испред њега, спусила кесу и отворила новачник; више нисам размишљала о довољној суми. И да сам све дала било би мало да избрише његова осећања.
Ни једног момента није подизао главу. Његово тело и руке су се тресле као у некаквој грозници.
Не знам зашто сам то урадила, али сам пре одласка спустила руку на његову главу и благо га помазила.
Погледао ме је и осмехнуо се захвално, а ја сам се окренула, спустила поглед и почела да плачем.
На путу до куће кривила сам себе, друштво, државу, његове родитеље.
Ко га је натерао? Зашто?
То што не водимо више рачуна о нашим душама не значи да не морамо и о дечијим. То што смо ми прокоцкали неке наше могућности, издали себе и престали да се боримо – не значи да не треба да наставимо зарад њих.
То су деца.
Ни једно дете никада не би требало да проси, нити да буде гладно.Сви смо криви.
И увек су сви, сем деце.
И добро је што се завршило тако: Његов осмех а моје сузе!
Извор: dianababic.com/