– Хало? Да ли сам добио Центар за социјални рад?
– Да, изволите.
– Овде је Миладин Стевовић, директор гимназије. Имам да пријавим два случаја неношења маски, па да видим када ћете доћи по децу.
– Молим?
– Кажем, имам двоје деце који не носе маске већ трећи дан, па да видим каква је сад процедура…
– Јесте сигурни да сте хтели да зовете Центар? Какве ми везе имамо са маскама?
– Зар не знате?
– Шта треба да знам, господине?
– Па, по налогу Министарства, дужни смо да пријавимо сваки случај упорног неношења маски. Ми смо урадили што је до нас, деци смо дали прво укор, затим јединицу из владања, и ево, данас су се опет појавили без маски, кажу родитељи им не дозвољавају да носе маске, и шта ја знам, углавном – моје је да их пријавим вама, а ви видите како ћете их одузети родитељима, када ћете доћи по њих и тако даље…
– Ја Вас и даље не разумем… Деца не носе маске, и Ви мислите да треба да их одузмемо родитељима?
– Ја ништа не мислим, ја радим како ми је речено. Министарство је тако наложило.
– Јесте сигурни да сте то добро разумели? Ми овде радимо са озбиљним случајевима злостављања, занемаривања деце, остављања деце на улици, крај контејнера и да Вам не причам, не радимо ми случајеве где деца не носе маске. Нађите им неку маску, сигурно сте добили маске за наставнике, уосталом, издвојите их даље од друге деце, и решен проблем.
– Врло радо, само онда ћу ја да страдам ако дође инспекција.
– Ја бих Вам предложила да још једном прочитате шта пише у том налогу Министарства. Ми смо претрпани и немамо места ни за децу са озбиљним породичним проблемима, а камоли за такве случајеве. Дом за средњошколце је крцат, само нам још треба да доведемо децу која не носе маске…
– Ја Вас разумем, али схватите – ово је налог, деца која долазе у школу без маске се одузимају родитељима и тачка! Зато Вас молим да пошаљете своје људе овде и да их водите где треба.
– Господине, да ли се Ви шалите са мном?
– Уопште се не шалим, радим како ми је речено, и надам се да ће овај пример тргнути друге и да ће сви редовно носити маске, и онда нећу морати да Вас зовем за остале.
– Видите овако – без обзира да ли је ово шала или не, ја имам озбиљног посла и тешке приче, свакако се нећу бавити Вашим глупостима. Молим Вас да ме не задржавате, решите свој проблем како знате, мислим да сте то упутство разумели погрешно, али ако нисте будите уверени да ми сигурно у том лудилу нећемо учествовати! Не знамо где нам је глава од озбиљно запуштене деце где су родитељи наркомани, алкохоличари, силоватељи, боље да не знате, и сад треба да се бавимо и овим глупостима! Уосталом, и мени деца иду у школу па знам, имате онлајн наставу, реците тој деци да не могу да долазе у школу и мирна Бачка!
– Али, родитељи хоће директну наставу, разумете?
– Па, зовите родитеље, и објасните им да…
– Где да их зовем? Њих сам већ пријавио, и они су тренутно на саслушавању у станици!
– Знате шта, ја немам времена за Ваше покушаје духовитости, немојте ми трошити време, довиђења!
– Хало? Хало… Е, мој Миладине, шта ћеш сад, јадна ти мајка…..
Аутор: Маја Бугарчић
Напомена: Текст је сатира и плод је маште аутора.