Има ли детињства кроз које није протрчао Глигорије Пецикоза Хајдук? Врцаво и увек оригинално перо Градимира Стојковића оживело је толико живописних јунака и јунакиња чије смо авантуре доживљавали као своје.
Без имало претеривања може се тврдити: Градимир Стојковић је књижевник и стваралац лепе речи чији је траг у дечјој књижевности неизбрисив.
Рођен је 3. марта 1947. године у Мраморку, малом банатском селу. До смрти је живео у Брестовику, селу у београдској општини Гроцка, где је стварао чувене романе за децу и младе – „Хајдук у Београду“, „Копао сам дубок зденац“, „Све моје глупости“ и многе друге. Неоспорно је да су његове књиге учиниле одрастање лакшим, духовитијим и искренијим. Романескна форма, симпатичан и хумористичан стил оставили су – и даље остављају – снажан утисак на генерације младих читалаца. Био је писац који је разумео децу и младе – њихове страхове, дилеме и победе, а најбоље од свега је то што је истински умео да све те дечје „драме“ преточи у сјајне приче које и данас радо читамо.
Стваралаштво које се не заборавља
Градимир Стојковић је студирао новинарство и педагошке науке, а своју праву страст пронашао је у писању. Проучавање дечјег света и одрастања преточио је у инспиративна и, слободно се може рећи – генијална књижевна дела.
Његов књижевни рад започео је романом „Рат Новаков и мир“ 1983. године, за који је добио награду „Драгојло Дудић“. Већ се тада, у првом његовом делу видело да је његов стил посебан – непосредан, духовит и прожат емоцијама које остају са читаоцем дуго након што затворе корице књиге.
Најпознатији је по култном серијалу романа о Хајдуку – дечаку из провинције који се сели у Београд. Но, поред ових духовитих књига, Стојковић је написао и „Све моје глупости“ (1995), роман који је такође награђен престижном наградом „Невен“, као и књигу „Први“, у којој се бави проблемима и изазовима одрастања. Потписује бројне изврсне књиге за младе, међу последњим су „Све моје лудости“, „На брегу кућа мала“, „Пета девојчица, Марја“, „Не брините за сутра“.
Универзалност његовог приповедања препознала је и читалачка публика ван граница наше земље, а многи његови романи су преведени на стране језике. Био је миљеник публике, а и критичара, чему сведоче, поред поменутих и награде „Политикин забавник“ (1985), „Вуково перо“ (1991), „Доситеј Обрадовић“ (1997, 2000, 2001, 2017. и 2019), „Матија Бан“ (1998), Награда Змајевих дечјих игара за стваралачки допринос изразу у књижевности за децу (1998), „Златно Гашино перо“ (1999), „Златно звонце популарности“ (2004), Плакета Малог принца (2005. и 2011), Златни кључић Смедеревских песничких вечери (2007), Змајев песнички штап Змајевих дечјих игара (2008) и многе друге.
Хајдук – јунак једне генерације
Ако постоји једно име које се неизоставно везује за Градимира Стојковића, онда је то, без сваке сумње – Хајдук. Први роман из серијала „Хајдук у Београду“, објављен је 1985. године и одмах је освојио читалачку публику. Прича о дечаку Хајдуку, његовим несташлуцима, али и борби са неправдом, постала је прича једне генерације. Из поглавља у поглавље, из несташлука у несташлук – дисали смо као једно за Хајдуком.
Успех овог романа био је толики да су уследили наставци: „Хајдук против ветрењача“ (1989), „Хајдук са друге стране“ (1991), „Хајдук на Дунаву“ (1999), „Хајдук чува домовину“ (2000), „Хајдук остаје Хајдук“ (2001) и „Хајдук у четири слике“ (2002). Свака књига носила је поруку о храбрости, другарству и сналажењу у свету одраслих. Оно што је најупечатљивије за Стојковићев стил јесте да ниједна од тих порука и поука из његових дела није деловала као празно моралисање.
Књиге о Хајдуку су постале део лектире, а чињеница је да су их генерације деце (па и одраслих!) читали из задовољства. То је најбољи доказ о њиховој вредности, а ову тврдњу поткрепљује и податак да је култни роман „Хајдук у Београду“ имао тираж већи од 500.000 примерака!
Градимир Стојковић – писац који је разумео децу
Без пренемагања, вештачких и наметнутих поука и усиљеног хумора – тако је писао Градимир Стојковић. Једноставно је знао да пише за децу и младе и његове су приче биле стварне, емотивне и – оно најбитније – искрене. Није било тешко у његовим романима пронађи пријатеља, некога ко разуме децу, али и јунака који зна како је бити дете у свету одраслих.
Нажалост, 19. фебруара 2025. године, овај велики писац нас је напустио, само неколико дана пре свог 78. рођендана. Једно је извесно –дела Градимира Стојковића остају – да се читају, да се преносе и да инспиришу неке нове клинце да буду своји, храбри и помало – хајдучки несташни.
