Ако имате дете које је више пута из школе дошло у сузама јер је, из њему или њој нејасног разлога, тог дана било игнорисано, сигурно сте се много пута запитали – шта је исправно да, као родитељ, урадите?
Другарице које су се до јуче лепо с њом играле, данас је игноришу. Показују јој отворено да је непожељна. Изолују је свесно. Тешко да, за дете школског узраста, има већег бола од игнорисања или још горе – колективног ругања.
И ви се сад заиста трудите да свом детету помогнете, да му дате неке алате да се с тим суочи, да ојача, да не изгуби самопоштовање и сутра не полети да уради све како би тренутно решило ситуацију. Али дете вас не чује. Он или она (али је то обично она), жели само САД и ОДМАХ да поново има своје другарице. И зато, већ сутрадан, то исто дете покушава да им приђе, пита их шта се десило, а понекад се чак и извини — за нешто што није урадило.
Родитељи који сведоче овоме осећају мешавину бола и фрустрације. Виде да им дете пати, а истовремено их нервира што не разуме да јурећи за другарицама, само губи њихово поштовање.
Оно што може да помогне је другачији разговор: о томе шта се заправо дешава када попусти. Циљ није да дете ни случајно и никад не приђе или да се прави равнодушно. Циљ је да разуме да она која чека — а не она која јури — има више моћи у тој динамици. И да је стрпљење према себи, ма колико тешко изгледало тог јутра, једино што дугорочно мења однос снага.
Кад дете научи да издржи тај нелагодни период без да потрчи да поправља — другарице то осете. И однос према њему се мења.
Како га оснажити да издржи
Ово је тежи део, јер захтева да дете уради нешто што иде директно против онога што осећа. Осећај је: треба да поправљам, треба да се извињавам, треба да учиним нешто да се ово реши. А порука коју му шаљемо је: стој. Пусти да прође. Немој да трчиш за тим.
Да би дете то могло, мора да има нешто на шта се ослања док чека. Ту родитељ може конкретно да помогне. Тај дан после школе — немојте да седи сама с тим осећајем. Изађите, урадите нешто, нека се осећа добро у нечему што нема везе с тим другарицама. То није бекство од проблема, то је подсетник да њен свет није само та једна група.
Разговарајте с њом о томе како изгледа самопоуздање изнутра. Да може да каже: „Видим да се нешто дешава. Кад будете хтеле да ми кажете, ту сам.“ И да остане при томе. Кратко, мирно, без драматике. И онда — не чека испред њихових врата.
Ово је вештина и гради се полако. Првих неколико пута биће тешко и дете ће можда попустити. Не кажњавајте га због тога и не одустајте. Сваки пут кад издржи мало дуже, сваки пут кад се не појури с извињењем — то је напредак. И другарице ће, постепено, почети да се понашају другачије. Јер више неће моћи да рачунају на то да ће она увек доћи по њих.
Шта родитељ може да каже
Немојте јој рећи да су оне лоше другарице. Немојте рећи да не треба да је буде брига. Реците јој нешто што је истинито и што може да употреби: „Знам да ти је тешко и знам да хоћеш да се све реши одмах. Али сваки пут кад потрчиш за тим, оне виде да могу да то раде поново. Ако мало сачекаш — без љутње, само без трчања за њима — видећеш да се ствари саме поправљају. И ти ћеш се осећати боље у својој кожи.“
Она ће вам, можда, рећи како не разумете, како те другарице могу без ње колико год хоће, данима и недељама, како њих баш брига јер имају једна другу. И ту постоји једна добра порука. Деца у вршњачкој групи тог предадолесцентског узраста лако се посвађају. Ако има неколико другарица, велика је шанса да ће се и међу њима догодити неки неспоразум. ”И једна ће сигурно доћи код тебе. Само треба мало да сачекаш. Можда дан или два.” – реците јој. Присетиће се да се то већ сигурно дешавало. И биће јој лакше да чека.
Дугорочно: шта гради отпорност
Деца која имају стабилну слику о себи изван вршњачке групе — која имају неки интерес, вештину, однос ван школе који им пружа осећај вредности — лакше подносе ове турбуленције. То не значи да не пате, него да имају где да се врате кад група закаже.
Као родитељ, свакодневно тражите прилике да дете приметите — кроз карактер, а не кроз постигнуће. „Свидело ми се како си то решила.“ „Приметила сам да си била стрпљива.“ Те мале реченице, изговорене успут, граде оно што јој ниједна другарица не може ни дати ни одузети.
Ако пак приметите да се ситуација продубљује — да дете све више избегава школу, да се мења сан или апетит, да постаје повучено и с вама — то је сигнал да је корисно укључити стручњака. Школски психолог или психотерапеут у раду с децом могу доста да помогну, и то није знак да сте као родитељ нешто пропустили.