Иако ми деца имају 12 и 9 година, понекад увече, кад легну, седнем с њима и рпоћаскам. Пет или 10 минута, њима много значи, а ја чујем ствари које иначе можда не бих. Тако ми је си, пре неколико вечери, онако успут рекао: ”Мама, мени се другари у Црвеном (локални паркић) чуде што ја немам телефон.” Није он то рекао с тугом, нити неким оптужујућим тоном. А онда додао и то да су га другари питали да ли је сиромашан. Не баш тим речима, али то је била поента. Насмејала сам се. После сам мало плакала.
Не, нисмо сиромашни. Сиромашни смо стрпљењем да објашњавамо оно што би требало да буде подразумевано.
Мој син има девет година. Трећи разред. Још увек ме понкеад пита да му читам пре спавања или да седнем поред њега. Још увек се смеје из стомака, оним искреним дечјим смехом. И ја, као његова мајка, треба да му ставим у руке уређај који ће га увести у алгоритме, у коментаре, у поређења, у садржаје које ни одрасли не знају увек како да процесирају?
Ипак, не.
Џонатан Хајдт, психолог који је годинама истраживао утицај паметних телефона на децу, каже нешто што би сваки родитељ требало да напише на парлету папира које ће залепити на фрижидер: ”Када детету дате паметни телефон, дајете му приступ целом свету опасности на који оно није ни близу спремно. Не једној опасности. Целом свету. Предаторима, поређењу тела, насиљу, порнографији, бесконачном скроловању које преобликује мозак који се још увек формира.“ Али оно можда још важније, озбиљније и опасније је – што свим тим предаторима, том насиљу и порнографији дајете приступ ВАШЕМ детету. Да до њега могу да дођу, на њега да утичу, да га усмеравају и обликују.
Деветогодишњак нема развијен префронтални кортекс који му омогућава да процени шта је опасно, шта је манипулација, шта је нездрава слика стварности. То није његова грешка — то је биологија. И управо зато смо ми ту, да ту границу држимо ми, док он одраста до ње.
Аргумент који чујем увек кад се поведе дискусија на ову тему нема никакво утемељење и помало звучи као неки изговор који даје дете кад га ухватите у некој неподобштини.
„Па морамо бити у контакту. Радимо обоје. Сам је после школе.“
Истина је да већи део времена радим од куће, али то нема скоро никакве везе. Моје дете после школе остаје напољу, два сата, некад и више, а чујемо се преко паметног сатића. Да нема паметни сатић, имао би неки телефон без приступа интернету. Не лажите себе да вашем детету паметни телефон треба да би било безбедно. Треба му, јер вам је лакше да му дате.
Уосталом, ако ћемо искрено, „морамо бити у контакту“ је потреба родитеља, не детета. И то је у реду — али онда пронађимо решење које служи тој потреби, а не оно које отвара Пандорину кутију.
Бићу поштена, јер ми је стало да ово не звучи као проповед с висока.
Знам да је лакше дати телефон. Знам да дете престаје да смара, да родитељ може да одахне, да вечера прође мирно, да се путовање у ауту не буде пакао кукњаве. Куповина мира је стварна и разумљива. Али да ли смо свесни шта је валута те трансакције? Мир који купимо данас плаћамо пажњом, концентрацијом, менталним здрављем свог детета — и то не одмах, него на рате, тихо, годинама.
То није родитељство с намером, већ родитељство из умора. И разликују се.
Мој син ће добити телефон. Једног дана, када проценим да је зрео да њиме управља — а не да оно управља њим. До тада, нека се чуде у паркићу. Нека га питају зашто нема ТикТок. Нека буде мало другачији.
Ја сам његова мајка. Мој посао није да му купим место у друштву. Мој посао је да му сачувам детињство док га још има.