U nastavku se nalazi otvoreno pismo koje je ministru prosvete uputila nastavnica Branka Apostolović.
”OTVORENO PISMO RODOLJUBIVOM MINISTRU PROSVETE
Poštovani gospodine ministre,
Obraćam Vam se kao prosvetni radnik koji još uvek veruje da prosveta nije samo jedna od državnih službi, već temelj jednog društva.
Zato ovo pismo nije napisano da bi Vas uvredilo, niti da bi bilo još jedan politički komentar koji će se pročitati, prokomentarisati i zaboraviti.
Ovo je pismo upozorenja.
Jer ono što se danas dešava u školama nije samo pitanje toga ko je direktor, ko je načelnik školske uprave, ko je prosvetni savetnik ili inspektor. Ovo je pitanje šta će ostati od škole kada iz nje nestanu odgovornost, autoritet, kontrola, rad i strah da će neko za svoj nerad morati da odgovara.
Zahvaljujući tome što se direktori postavljaju po partijskoj podobnosti, a ne po profesionalnom kredibilitetu, u mnogim školama je funkcija direktora svedena na formalnost.
Direktor koji zna da nije postavljen zato što uživa poverenje kolektiva, zato što je najbolji među kandidatima ili zato što ima autoritet stečen radom, već zato što ima političku podršku, teško može da bude istinski rukovodilac škole.
Kako da takav direktor zahteva rad od nastavnika?
Kako da kontroliše njihov rad?
Kako da opomene nekoga ko ne realizuje dopunsku ili dodatnu nastavu?
Kako da traži odgovornost za neodržan čas, neredovno vođenje dokumentacije, neažurnost ili neprofesionalan odnos prema učenicima?
Kako da bude autoritet ako stalno mora da vodi računa koga će da naljuti?
I onda dobijamo ono što danas sve češće gledamo:
Škola radi — formalno.
Časovi se održavaju — uglavnom na papiru.
Dopunska nastava postoji — u izveštaju.
Dodatna nastava postoji — u planu.
Kontrola postoji — kada je najavljena.
Pedagoški rad postoji — u dokumentaciji.
A suština?
Suština se polako gubi.
I tu počinje najopasniji deo.
Kada se vrednost rada više ne meri znanjem, rezultatima i odgovornošću, već pripadnošću i podobnošću — onda škola prestaje da bude škola.”