Како је страшан злочин данак у крви!
Од првог момента када сам чула за њега, још као ђак у млађим разредима основне школе, оптерећивао ме је данима и непроспаваним ноћима у којима сам са језом замишљала себе отету, заувек одвојену од свега што волим, нагурану са осталом децом у тесна сепета, у неизвесности и страху који плазе из непознатог света.
Андрићеве описе сам читала са осећајем који производи хладно сечиво ножа по леђима, а прочитала сам их свега једном у животу. Кад год бих се касније враћала на роман, свесно сам прескакала те стране, не желећи да пролазим кроз агонију. Ипак, чини ми се, и данас бих могла сваки тај редак поновити.
Као у неком филму, гледам радост мајки када добију сина, а онда апсурдни страх да би то дете могло порасти у здравог и снажног, бистрог, запасти за око аги, бити одведено. Размишљам како се срећа, док ти дете расте пред очима, претвара у очај, у коме одлучујеш да га осакатиш и учиниш незамисливо, само да га задржиш….како узимаш нож, камен, било шта…или одустанеш, па чекаш судбину, па, кад она стигне, спремаш га на неминовни пут, месиш му питу и гураш у торбу…како изгледа ноћ пред полазак…како моменат када ти га отргну из руке, а ти га пратиш гоњена бичевима…и на крају те стигне изнемоглост…на каквим табанима се враћаш кући када више нема наде…о чему размишљаш у годинама које следе.
Девширма је вековима иза нас. Али није ишчезла. Добила је другачији облик. Моји ђаци би рекли: обрнули смо игрицу. Некада су нам Турци отимали децу опремајући своје елитне јединице, данас их ми сами дајемо. Некада је локални ага меркао најбоље, данас ми у свом детету проналазимо трачак талента који ће га одвести у неки други свет. Некада смо жалили, данас се радујемо, сматрамо одлазак успехом, прослављамо, честитамо и враћамо се у празну кућу да чекамо видео позив. Тешимо се када је то само Европа. Миримо се са другим континентима.
Од основне школе гурамо децу у сепета која ће их одвести. Бирамо област у којој су успешни. Захтевамо. Суочавамо их са трагичним последицама неуспеха. Плачемо демонстративно над личном судбином која нас је осудила, над пропуштеним приликама, истичемо немоћ и искуство вечног губитника.
Плаћамо приватне часове и семинаре, обавезујемо на течно знање страних језика, форсирамо спорт, чачкамо по успешним трансферима, маштамо над празним страницама пасоша и видимо своје дете негде далеко. Сечемо одступницу. Не дозвољавамо сумњу. Не мислимо на тишину која ће нас запљуснути када се авион одлепи са писте, када нас дочека празна кућа, а живот нам се виртуално пресели на неко друго место. Уверење да је детету добро, кад већ нама није, држаће нам главу изнад површине и неће дозволити да се удавимо у чежњи.
Деца су ову игру прихватила. Разумно, са пуном свешћу и одговорношћу. Сваке година нашу земљу заувек напусти неколико десетина хиљада младих људи, школованих, спретних, способних, здравих и снажних. Најчешће су то они најбољи. Пакују у кофере своје дипломе, алат и ентузијазам. Неки одлазе желећи боље образовање и научну афирмацију, добијају престижне стипендије, али се не враћају. Неке тера глад. Неки беже од бесмисла у коме је престало бити значајно колико знаш или умеш ако ниси ничији. Неки су гледали родитеље, исцрпљене и јадне, у свакодневном навлачењу и традиционалном сналажењу од плате до плате. Неки су схватили да ће им се будућност свести на таворење.
Бич се из турске руке преместио у наше сопствене, па ударамо и себе и своју децу нудећи их неким срећнијим народима. Неким, код којих има наде, достојанства, правде и сигурности. Где таленат и знање нису потцењени, замењени хордом сналажљивих. Где лепу реч не протерује псовање. Насловне стране болдују лаж. Где будућност нису рудници. Где их не вређају и не исмевају.
Како је страшан злочин данак у крви! Нарочито у данашњем облику када смо жртву и губитак прогласили за победу!
Андрић је мајке на вишеградској ћуприји овако приказао:
„Ту су чекале као окамењене и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију.“
Уместо моста, данас имамо аеродромске терминале и мајке које гледају у небо. Дете им једнако гине из очију, али оне га свесно дају јер им је лакше да га желе, него да га жале. Са тишином ће се већ некако изборити.
Моја деца су овде. Још увек. Девширма виси над главом. Грлим их, држим за руке, миришем им косу и очи. А онда каменим сваки уздах и говорим: идите, бежите, овде неће бити боље.