Kako je strašan zločin danak u krvi!
Od prvog momenta kada sam čula za njega, još kao đak u mlađim razredima osnovne škole, opterećivao me je danima i neprospavanim noćima u kojima sam sa jezom zamišljala sebe otetu, zauvek odvojenu od svega što volim, naguranu sa ostalom decom u tesna sepeta, u neizvesnosti i strahu koji plaze iz nepoznatog sveta.
Andrićeve opise sam čitala sa osećajem koji proizvodi hladno sečivo noža po leđima, a pročitala sam ih svega jednom u životu. Kad god bih se kasnije vraćala na roman, svesno sam preskakala te strane, ne želeći da prolazim kroz agoniju. Ipak, čini mi se, i danas bih mogla svaki taj redak ponoviti.
Kao u nekom filmu, gledam radost majki kada dobiju sina, a onda apsurdni strah da bi to dete moglo porasti u zdravog i snažnog, bistrog, zapasti za oko agi, biti odvedeno. Razmišljam kako se sreća, dok ti dete raste pred očima, pretvara u očaj, u kome odlučuješ da ga osakatiš i učiniš nezamislivo, samo da ga zadržiš….kako uzimaš nož, kamen, bilo šta…ili odustaneš, pa čekaš sudbinu, pa, kad ona stigne, spremaš ga na neminovni put, mesiš mu pitu i guraš u torbu…kako izgleda noć pred polazak…kako momenat kada ti ga otrgnu iz ruke, a ti ga pratiš gonjena bičevima…i na kraju te stigne iznemoglost…na kakvim tabanima se vraćaš kući kada više nema nade…o čemu razmišljaš u godinama koje slede.
Devširma je vekovima iza nas. Ali nije iščezla. Dobila je drugačiji oblik. Moji đaci bi rekli: obrnuli smo igricu. Nekada su nam Turci otimali decu opremajući svoje elitne jedinice, danas ih mi sami dajemo. Nekada je lokalni aga merkao najbolje, danas mi u svom detetu pronalazimo tračak talenta koji će ga odvesti u neki drugi svet. Nekada smo žalili, danas se radujemo, smatramo odlazak uspehom, proslavljamo, čestitamo i vraćamo se u praznu kuću da čekamo video poziv. Tešimo se kada je to samo Evropa. Mirimo se sa drugim kontinentima.
Od osnovne škole guramo decu u sepeta koja će ih odvesti. Biramo oblast u kojoj su uspešni. Zahtevamo. Suočavamo ih sa tragičnim posledicama neuspeha. Plačemo demonstrativno nad ličnom sudbinom koja nas je osudila, nad propuštenim prilikama, ističemo nemoć i iskustvo večnog gubitnika.
Plaćamo privatne časove i seminare, obavezujemo na tečno znanje stranih jezika, forsiramo sport, čačkamo po uspešnim transferima, maštamo nad praznim stranicama pasoša i vidimo svoje dete negde daleko. Sečemo odstupnicu. Ne dozvoljavamo sumnju. Ne mislimo na tišinu koja će nas zapljusnuti kada se avion odlepi sa piste, kada nas dočeka prazna kuća, a život nam se virtualno preseli na neko drugo mesto. Uverenje da je detetu dobro, kad već nama nije, držaće nam glavu iznad površine i neće dozvoliti da se udavimo u čežnji.
Deca su ovu igru prihvatila. Razumno, sa punom svešću i odgovornošću. Svake godina našu zemlju zauvek napusti nekoliko desetina hiljada mladih ljudi, školovanih, spretnih, sposobnih, zdravih i snažnih. Najčešće su to oni najbolji. Pakuju u kofere svoje diplome, alat i entuzijazam. Neki odlaze želeći bolje obrazovanje i naučnu afirmaciju, dobijaju prestižne stipendije, ali se ne vraćaju. Neke tera glad. Neki beže od besmisla u kome je prestalo biti značajno koliko znaš ili umeš ako nisi ničiji. Neki su gledali roditelje, iscrpljene i jadne, u svakodnevnom navlačenju i tradicionalnom snalaženju od plate do plate. Neki su shvatili da će im se budućnost svesti na tavorenje.
Bič se iz turske ruke premestio u naše sopstvene, pa udaramo i sebe i svoju decu nudeći ih nekim srećnijim narodima. Nekim, kod kojih ima nade, dostojanstva, pravde i sigurnosti. Gde talenat i znanje nisu potcenjeni, zamenjeni hordom snalažljivih. Gde lepu reč ne proteruje psovanje. Naslovne strane bolduju laž. Gde budućnost nisu rudnici. Gde ih ne vređaju i ne ismevaju.
Kako je strašan zločin danak u krvi! Naročito u današnjem obliku kada smo žrtvu i gubitak proglasili za pobedu!
Andrić je majke na višegradskoj ćupriji ovako prikazao:
„Tu su čekale kao okamenjene i neosetljive za glad, žeđ i studen, sve dok ne bi na drugoj obali reke još jednom ugledale otegnutu povorku konja i konjanika kako zamiče ka Dobrunu, i u njoj još jednom naslutile rođeno dete koje im gine iz očiju.“
Umesto mosta, danas imamo aerodromske terminale i majke koje gledaju u nebo. Dete im jednako gine iz očiju, ali one ga svesno daju jer im je lakše da ga žele, nego da ga žale. Sa tišinom će se već nekako izboriti.
Moja deca su ovde. Još uvek. Devširma visi nad glavom. Grlim ih, držim za ruke, mirišem im kosu i oči. A onda kamenim svaki uzdah i govorim: idite, bežite, ovde neće biti bolje.