Она сада седи изнад шољице јутарње кафе. Ћути и гледа у прозор.
Спрема се на пут. Воли тај одлазак, али нема узбуђења. Покушава да се сети шта јој је раније ту било занимљиво. То би је могло покренути. Овако делује као рутина. То почиње да је нервира.
А онда одједном – врати се у мислима у својих осамнаест.
Вече пред полазак на екскурзију у Дубровник. Пет дана изазова. Данима већ прави планове шта све мора понети, купује, слаже комбинације. Све мора бити савршено. Само да дочека тај дан, подигне кофер и изађе из куће.
Ипак, нервозна је. Шишке јој не стоје како треба. Кваси их већ трећи пут, намешта, али оне измичу. Ставља виклер. Враћа се у собу и разгледа одвојену гардеробу. Да ли је све предвидела? Преслишава се још једном и разврстава по кревету. Слаже панталоне на блузу, затим на њих огрлицу, вади следећи пар, онда распоређује ципеле, па броји по данима и приликама. Нешто фали. Нешто се не уклапа, јер шта ако… Скида виклер. Шишке су још горе. Предугачке су. Иде по маказе. Сад мора да прође кроз дневну, а тамо седе маторци, заваљени испред телевизора. Гледају је као непогоду са којом се мораш помирити. И она пролази поред њих као да не постоје.
Сецнуће шишке само мало. Док иде до купатила, размишља где ће седети у бусу, са киме ће бити у соби. Зебе од могућности да се то поквари. Где ће бити он?
Изнад лавабоа крати шишке. Прво мало, али маказе су тупе и криве линију. Затим равња с једне и друге стране. Све су краће. Када их на крају осуши, падају на пола чела. Пропаст. Зове другарицу, наоко је мирна, шали се на свој рачун, али се једва уздржава да не заплаче. Трпа ствари у кофер и вади шнале. Ставиће шналу. Биће паћеница са шналом.
Пушта најтужнију песму. Клечи поред грамофона и гледа у плочу која се окреће. Затим леже у кревет, али да спава – не може. Све је диже, мисли као калеидоскоп, руке немирне. Само да сване то јутро већ једном.
Враћа се у садашњост. У шољи има још кафе. Отпија и каже: никад поново у осамнаест, ни по коју цену. Та раздражљивост и нервоза делују јој неподношљиво. Та тиранија тренутка за који се мисли да је пресудан и толико значајан, смешна је из угла њеног искуства. Површност. Смета јој површност.
Данас пред путовање напуни кофер практичности, плус две-три сукње за ипак. Све је готово за сат. Седа у кола и одлази. Јер, шта је битно? Мир, сигурност у доласку до циља, извесност. Мада, када се врати, на свим сликама је у истој хаљини. То јој јутрос смета. Тишина и равна линија. Нема жара. Буктиња је замењена електричном грејалицом. Добро је, топло је, мало троши, али нема пуцкетања.
Она јутрос дува у пепео и не види да јој је лице постало сиво. Узима кофер и излази.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца.