Ocene nisu najvažnije. Neke četvorke su jače od petica

februar 23, 2019

Šta, onda, ako dete ne može dalje od trojke iz nekog razloga? Šta ako ne može da “ispuni sav svoj potencijal”, i roditelj strahuje da će, eto, “čistiti ulice”? Da li je rešenje u strogoći ili u pronalaženju odgovora na pitanje zbog čega je to tako?


“Ne postoji jasnije određenje stanja i duše jednog društva od toga kako se ono odnosi prema svojoj deci.” (Nelson Mandela)

Odavno je konstatovano da su nove generacije više mažene nego one prethodne i odavno utvrđeno da takav odgoj nije baš dobar po razvoj njihove ličnosti. Ali, sa ugodnostima koja im roditelji pružaju, srazmerno rastu i očekivanja, jer valjda, ako dete ima sve uslove, onda šta ga sprečava da bude genije, zar ne?

Trka oko toga da treba imati posebno dete, koje će iskoristiti sav svoj potencijal (samo ako se dovoljno trudi) i imati ono “što roditelji nisu” prilično teško pada na roditeljev san, a najčešće i na dečji želudac.

Šta, onda, ako dete ne može dalje od trojke iz nekog razloga? Šta ako ne može da “ispuni sav svoj potencijal”, i roditelj strahuje da će, eto, “čistiti ulice”? Da li je rešenje u strogoći ili u pronalaženju odgovora na pitanje zbog čega je to tako?

Nije tako česta pojava čuti da je jedan dvanaestogodišnjak izvršio samoubistvo zbog ocena i pritiska koji više nije mogao da podnese, niti kritika “zbog te loše ocene”, kako je naveo u oproštajnom pismu. Gde je bila granica “pritiska” za tog dečaka?

Svi imamo tačku prekida, nepravolinijsku granicu koja nam naruši samopouzdanje i izaziva osećaj odbačenosti, reći će svaki psiholog. Ali gde je sredina? Gde je granica roditeljske želje da ono uspe i onog, pomalo šarlatanskog, “samo nek je živo i zdravo”, između toga da vas drugi roditelji gledaju čudno ako vaše dete ne ide na sve sportove i na časove tri jezika i onoga da dete ide na sve to.

Srbija nije sredina u kojoj su loše ocene nešto što se smatra tragedijom zbog koje bi neko odlučio da izvrši samoubistvo, iako je, čini se, i ranije bilo sporadičnih slučajeva. Pogotovo ne u poređenju sa Kinom, Južnom Korejom ili Japanom, gde deca zaista moraju mnogo da rade da bi uspela jer je konkurencija ogromna. Stopa samoubistava među decom u Japanu dosegla je najvišu tačku za poslednje 32 godine. Japanska vlada je saopštila da je 250 dece iz osnovne i srednje škole počinilo samoubistvo u 2017, što je blagi porast u odnosu na godinu pre, u naciji koja se već bori sa visokom stopom samoubistava. Većina dece nije ostavila za sobom oproštajnu poruku, a ona koja jesu često su bila zabrinuta zbog života nakon što završe školu. Japanski zvaničnici su već primetili porast u broju samoubistava nakon 1. septembra, kad su se deca vratila u školske klupe, preneo je Njujork tajms.

I u SAD, samoubistvo je treći vodeći uzrok smrti za decu školskog uzrasta iznad 10 godina, a drugi vodeći uzrok za starije 15 godina. Piter Grej, profesor sa Boston koledža, kaže da preovlađuju dokazi da američki sistem školovanja igra veliku ulogu u smrtnim ishodima i u mentalnoj patnji koju mnogi mladi ljudi doživljavaju.

“Škola je očigledno loša za mentalno zdravlje dece. Tragedija je da nastavljamo da činimo školu sve stresnijom, iako istraživanja pokazuju da ništa od toga nije potrebno. Mladi ljudi uče daleko više, daleko bolje, sa mnogo manje stresa (i sa manjim javnim troškovima) kada im je dozvoljeno da uče na svoj prirodan način”, navodi Grej u autorskom tekstu zaPsychology Today.

Branka Tišma, psiholog u školi “Lazar Savatić”, kaže da je i kod nas bilo slučajeva samoubistva zbog ocena, ali da su ocene samo povod za samoubistvo, da se takva odluka donosi na “prečac”, da se ne planira, a da su stvarni razlozi osećaj napuštenosti i usamljenosti. Kaže da kada sluša roditelje i decu, najveću deo razgovora se svodi na kritiku i gunđanje, a malo u zajedničkim aktivnostima koje su najbitnije i tokom kojih deca otkrivaju stvari o kojima inače ćute i koje vam neće reći ako ih direktno pitate “kakav je problem u školi”, jer izbegavaju odgovor.

“A pritiskanje ‘moraš’ i ‘treba’ ne dovodi do promena. Umesto toga treba sa decom raditi na planu učenja, odrediti kada je najbolje vreme za učenje, ali im ostaviti vreme i za društvene mreže, druženje, pa menjati plan učenja ako shvatite da nije dobar i da ne daje rezultate”

Ona napominje da ne bi trebalo sve promene u ponašanju da pripisujemo pubertetskim promenama jer patnja, usamljenost, osećaj otuđenosti nisu posledica isključivo puberteta.

“Zaboravljamo da pokažemo detetu da je voljeno, da je naše i da će uvek biti voljeno bez obzira na loše ocene i da zato i postavljamo granice – jer ga volimo. A granice moraju da se postavljaju. Podrazumevamo da volimo svoju decu i da dete to prepoznaje – a ne prepoznaje uvek”, kaže ona za Nedeljnik.

Zbog neuspeha u školi dete se oseća neuspešno, kao i roditelj, i iz takvog nezadovoljstva se razvija njihov dalji odnos. Ocene nisu najvažnije. Neke četvorke su jače od petica. A nekad za dvojku moraš da znaš kao za peticu. Tišma kaže da je važnije razvijati radne navike.

“A pritiskanje ‘moraš’ i ‘treba’ ne dovodi do promena. Umesto toga treba sa decom raditi na planu učenja, odrediti kada je najbolje vreme za učenje, ali im ostaviti vreme i za društvene mreže, druženje, pa menjati plan učenja ako shvatite da nije dobar i da ne daje rezultate”, kaže ona.

Često se može čuti i od profesora da bi roditelji kod kuće trebalo da budu ono što su profesori u školi, a loptica se prebacuje u dvorište roditelja ako dete nema dobre ocene po principu “niste sa njim radili”. Da li decu treba “terati” da u školi budu što bolji, da imaju dobre ocene, da se više trude, čak i ako ona nemaju velike ambicije? Ima i ona izreka da je “svaka ocena za đaka”. Zašto je onda toliki problem ako se dobije “trojka”? Neke škole u svetu počele su da izbacuju sistem ocenjivanja u ranim razredima i u osnovnoj školi. Ali mišljenja su u vezi sa tim podeljena.

“Postoje deca koja su ambicioznija i koja su to manje, ali svako dete želi da nešto postigne i da bude voljeno. Neka deca to ostvaruju kroz školske uspehe, neka kroz druženje sa vršnjacima, sportske rezultate ili bilo koji način. U svemu tome je, naravno, veoma važna podrška roditelja”, kaže dr Vojislav Ćurčić, psihijatar-psihoanalitičar.

Veština roditelja je da prepoznaju koji su afiniteti, aspiracije, kapaciteti i želje njihove dece, za šta su nadarena i da ih u tome ohrabruju, ali i da im pomognu da ovladaju bolje onim što im ne ide dovoljno dobro.

“Ne može se napraviti potpuno drugačije dete nego što jeste, ali mu možemo pomoći da razvije svoje mogućnosti, talente i opredeljenja. I delikatna, ali bitna je razlika između ohrabrenja i podrške, s jedne, i guranja i pritiskanja deteta, s druge strane. Ovo prvo pomaže detetu u razvoju i postignućima, ali ovo drugo ga frustrira, stvara otpore, bunt i patnju deteta”, objašnjava dr Ćurčić.

Dobar uspeh u školi je poželjan, da bi se deca osećala dobro i uspešno, zadovoljno sobom, ali i da bi imala prohodnost za dalje školovanje, ako to žele i mogu. Ipak, kod većine dece i mladih se dešava da popuste u VII ili VIII razredu osnovne škole ili na početku srednje, baš zbog unutrašnjih, pubertetskih i adolescentnih bura koje ih remete ili koje značaj škole stavljaju u drugi plan.

“Tada je mnogo važnije prihvatiti svoje novo telo, naći svoje mesto u društvu, osvojiti dečaka ili devojčicu iz susednog razreda. Bilo bi dobro da to roditelji razumeju i uključe ta prirodna ometanja u svoja očekivanja od deteta, ali i da im pomognu da ipak održe školski uspeh. Naš školski sistem je takav da je obim sadržaja koji bi deca trebalo da savladaju i nauče verovatno preteran, pa je potrebno dosta rada i kod kuće. Deca se ne podstiču na kreativnost već na memorisanje informacija. Međutim, uprkos tome, roditelji ne treba da budu dopunski i alternativni profesori. Oni mogu da pomažu svojoj deci, ali je njihova uloga prevashodno roditeljska”, kaže dr Ćurčić.

Pišu Zorica Marković i Ana Mitić

Izvor: Nedeljnik

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama