Jedan nedavno objavljen tekst na portalu Zelena učionica, a i komentari na njega, pokazaju da mi kulturoški i dalje poistovećujemo disciplinovanje sa pretnjama, vikom, kaznama. Trebali bi da se svi zapitamo šta mislimo da je dete naučilo od onoga ko ga stalno kažnjava i preti mu.
Reč disciplina na latinskom znači instrukcije, podučavanja, učenja ili obuka. Cilj disciplinovanja treba da bude upravo ovo učiti decu pravilnim oblicima ponašanja, a ne terati ih na to kažnjavanjem. Disciples na engleskom je reč za učenike i sledbenike Isusa Hrista, njegove Apostole.
Isus je Apostole voleo i kao rezultat Apostoli su Isusa sledili i i učili od njega, verovali mu. Teško bi mu verovali i pratili ga da ih je kažnjavao. Dete ne može da nauči nešto od osobe koju ne voli, ili kojoj ne veruje da radi u njegovom interesu.
Evo jednog primera ne samo kako se može disciplinovati sa ljubavlju i bez kazne, nego i da problematično ponašanje u školi postoji svuda u svetu, ne samo u Srbiji.
„Kada sam upoznao Roberta znao sam da će biti problematičan. Ja jesam bio neiskusan nastavnik, ali nisam bio idiot. Moje prvo iskustvo s njim je za pamćenje. Sedeo je u poslednjoj klupi u učionici, nosio jaknu sa kapuljačom na glavi, slušalice u ušima. Prišao sam mu nežno, pokušao sam da budem smiren koliko sam mogao. Sagnuo sam se dole, sa glasom tihim i nezapovedajućim koliko sam samo mogao i rekao „Roberte, da li bi mogao, molim te, da skineš jaknu i staviš je preko stolice?“
U tom trenutku on je pobesneo. Prevrnuo je sto, bacio je stolicu, i u 3 sekunde izgovorio mi u lice lavinu psovki, a i neke koje nisam još ni čuo. Onda je izleteo iz učionice, zalupivši vrata da su tresli zidovi, istrćao iz školske zgrade, izašao na ulicu i prišao velikom kontejneru za đubre i zapalio ga. Ja sam ostao nem pored zapaljenog kontejnera misleći „Ali ja sam te samo zamolio da skineš kaput…“.
Kada sam upoznao Roberta osećao sam se kao amater. Robert je bio profesionalac u svom problematičnom ponašanju. Bio je otporan ne sve nastavnike koji bi se izvikali na njega sa naredbama i očekivali da prati pravila…
…Njegovo ponašanje je uskoro postalo veoma predvidivo. Ušao bi u učionicu, izgovorio neke pretnje, prevrnuo nešto i otišao. Sve to je radio pre nego što bih uspeo i da stupim u kontakt sa njim. Kada sam pitao za pomoć kolege nastavnike rekli su mi „on to radi svima“. Ali ja nisam hteo da budem kao svi. Ja sam postao nastavik da bih napravio neku promenu. Onda mi je jednom preselo. Pošto nisam dobio nikakvu pomoć ni od koga, odlučio sam sredim stvari sam. Nisam razumeo zašto niko nije obavestio Robertove roditelje. Ovo bi bio prvi korak.
Pošto je napravio još jedan incident u učionici, rekao sam sebi moram da pričam sa njegovom majkom…. Srediću ovo jednom i zauvek…… Bio sam ubeđen da kada ispričam njegovoj majci sva njegova zlodela da će ona odmah reagovati. Znao sam šta hoću da joj kažem… Bio sam uveren da ću ubediti Robetovu majku da sarađuje sa školom jer je to u interesu njenog deteta…
Kada sam prekoračio prag Robertovog doma, shvatio sam koliko sam bio naivan i neupućen. Ovo nije bila moja kuća, niti je Robertova majka bila moja majka. Nije bilo ničega u kući. Sve su prodali. Jedini nameštaj koji su imali bila je jedna mala sofa na kojoj je ležalo brdo odeće. Robertova majka mi je ponudila čaj. Podigao sam pogled, spreman da počnem sa govorom. Pogledao sam je u oči i shvatio da je pijana. Verovatno je bila pijana od juče. Ukočio sam se, jer sam onda shvatio surovu stvarnost Robertovog života.
Moja koleginica koja je pošla sa mnom je preuzela kormilo. Pričala ja nežno i milo. Objasnila joj je probleme koje imamo sa Robertom i da mi nastavnici pokušavamo da uradimo što je najbolje za Roberta. Bilo je jasno da kao i sve majke i Robertova želi najbolje za svoje dete. Ali isto tako je bilo jasno da ona nije sposobna da uradi ništa…
U sledećih nekoliko nedelja Robertovo ponašanje se nije drastično promenilo, ali je dolazio na časove i ostajao na njima. Naravno da sam hteo da ostane na njima, ali je njegovo ponašanje bilo i dodatni izazov. Imao sam sreće da su mu i deca u razredu pomogla. Robert nije hteo da radi ništa pismeno, ali je bio malo bolji sa pojavljivanjem na časovima i emocijama. Nije bio tako agresivan i nije reagovao tako impulsivno. Posle nekoliko nedelje vidno je napredovao.
Drugi nastavnici su mi prilazili i pitali „Kako uspevaš to sa njim?“ „Kako to da on nešto radi na tvojim časovima, a na našim pravi haos?“ Rekao sam im da sam otišao kući kod njega i pričao sa njegovom majkom i da sam počeo da razumem njegovu životnu situaciju bolje. Drugi su mi rekli „Nisam ja socijalni radnik, ne idem u kuće đaka, može me neko napasti.“
U međuvremenu, Robertovo poverenje u mene je raslo. Postalo je veliki plus u našem odnosu, ali je seme tog poverenja zasađeno kada sam otišao kod njega kući.
Robert je jedan od onih đaka koji – metaforički – leže na podu ispred vas. Većina odraslih vide dete na podu, preskoče ga i kažu: “Zašto ležiš na podu? Ustani.“ Ono što Robertu treba je neko ko će mu pružiti ruku – na jedan beuzlovan način i neće je povući nazad. Problem je što se većina odraslih iznervira sa đacima poput Roberta i povuku svoju ruku nazad brzo. To im je tipičan odgovor.
Svi znamo za nastavnike koji prestanu da pozitivno gledaju na učenika čim ga prvi put vide da je nekulturan, ili ometa čas, ili jednostavno nije uradio domaći. Najbolji nastavnici konstantno rešavaju probleme lošeg ponašanja, ali nikada ne prestaju da budu tu za svoje đake. Deca kao Robert testiraju odrasle, da vide da li mogu da im veruju. Oni hoće da znaju ko će im pružiti ruku i onda kada je njihovo ponašanje takvo da nisu to zaslužili. Onda će prihvatiti tu vašu ruku i ići će sa vama bilo gde, bilo kada, naučiti sve od vas, i prevazići vaša očekivanja.
Deca kao Robert, prvo će prihvatiti Vas kao osobu, a tek onda će prihvatiti da se pridržavaju Vaših pravila. Ako počnete sa nekim kao Robert od pravila, kazni i besnim pogledom, nikada nećete pozitivno uticati na njega. Ako počnete ljubazno, nežno, odlučno, strpljivo onda ćete zadobiti njegovu naklonost i poslušnost i on će vas prihvati.”
Ovo je prevod dela lične priče autora knjige (bestselera) „When adults change everything changes” (nije izdata na srpskom) Pola Dixa. Pol je bihevioralni terapeut iz Velike Britanije, bivši nastavnik. U poslednjih dvadesetpet godina radi sa prosvetnim radnicima i školama na rešavanju najkompleksnijih problema ponašanja đaka. Dok je bio đak, bio je i sam problematično dete.
Ovom pričom ne promovišem kućne posete roditeljima, niti smatram da bi nastavnici to trebalo da rade. Ali ono što bih preporučila je da nastavnici „posete duše“ svoje problematične dece, ali i sve dece generalno. Iskoristite priliku da kada god možete da pokažete interesovanje za svoje đake van škole i gradiva, šta rade, kako provode vreme, šta im se (dobro ili loše) dogodilo.
Što se problematičnog ponašanja tiče, najlakši i najbrži način da utičete na ponašanje druge osobe je da promenite svoju reakciju na ono što se dešava (važi i za odnose odraslih). Problematična deca svojim ponašanjem, hoće vašu emotivnu reakciju jer im to daje pažnju. Ako ne mogu da je dobiju dobrim ponašanjem onda to urade lošim.
Evo kako bi izgledalo ono što opisuje Pol Dix u poslednja dva paragrafa svoje priče gore, sa nekim drugim Robertom. Recimo da vaš Robert psuje, možda Vam čak se obraća psovkom.
Korak 1:
Ne uzimajte ovakvo ponašanje lično. Po onome sto vidim i čujem, nastavnici u Srbiji ovo prečesto rade. A problematično ponašanje, kako god delovalo, retko kad je lično upereno protiv nastavnika.
Korak 2:
Umesto da vičete na njega i svađate se (“Kakvo je to ponašanje….kako to nije sramota”), pretite („Sad ću te upisati…“), pogledajte ga i smirenim, gotovo nonšalantnim tonom pitajte „jesi li dobro?“ Ili „danas baš nisi dobre volje?“ ili “imaš loš dan?” Ovim rečima vi ste mu upravo „pružili ruku dok leži na podu“. Samo ćutite i posmatrajte. Verovatno će prvo biti šokiran što mu ne pretite. Ostavite situaciju na ovome i nastavite čas. Ako se desi sledeći put, opet smirenom tonom pitate „opet imaš loš dan? Molim te ostani posle časa par minuta da mi objasniš zašto i kako ti ja mogu pomoći“. Detetu će prva pomisao biti „psujem na času, ona mrtva ladna hoće da mi pomogne. Šta je sad ovo?“ Ovim ste mu pružili ne jednu, nego obe svoje ruke u trenutku kada to uopšte nije zaslužio. Ova vaša reakcija će promenti njegov odnos sa vama i nateraće ga da se zamisli o svom ponašanju.
Ja bih lično ovako vodila taj razgovor posle časa: “Šta se dešava sa tobom da ovako pričaš na moji časovima? Neko ko koristi ovakav rečnik je mnogo ljut. Na koga/šta ti ljut? Jesi ljut na mene? Ako da, želim da znam žašto pa da rešimo kako ćemo dalje? Ovakav rečnik nije primeran, i ne želim da ga čujem na mojim časovima.“
Ranije sam rekla da ponašanje nije lično, ali ovde mu dajem mogućnost da kaže ako i jeste, zašto jeste. Sve ovo radim smirenim, nedefanzivnim, tonom, onim koji mu govori da sam spremna da preuzmem odgovornost za svoje postupke. Nepretećim glasom pokazujem mu da želim iskren odgovor od njega. Sa ovakvim stavom i rečima pokazujem mu empatiju, želju da mu pomognem, ali i jasno dajem do znanja da je njegovo ponašanje neprihvatljivo i mora da se menja.
Kada kažnjavate vi samo trenutno rešavate problem. Pre ili kasnije dete nastavlja isto. Jedan upis, drugi upis, ukor, smanjena ocena iz vladanja su dokaz ovoga. Ne samo to, kaznama vi samo detetu govorite šta nije u redu, a ne pokazujete mu šta jeste. Odrasli misle da deca to treba sama da shvate, ali to ne ide tako. Deci treba direktno, kontinuirano davati primere dobrog ponašanja.
Nađite vreme da se vidite sa problematičnim detetom nasamo, negde u školi, da popričate privatno šta mu se događa u životu van škole. Verujem da će se pred vama otvoriti novi svet života ovog deteta o kojem niste ni znali. A ono najbitnije, to dete će osetiti da želite da budete bliski sa njim, da je vas briga za njega, van ocena i vladanja. Taj empatijski, humani pristup će za njega biti melem za dušu (kao kada ste onom koji psuje rekli da hoćete da mu pomognete). Kada oseti da ste vi tu za njega, a ne protiv njega i njegovo ponašanje počeće da se menja (nabolje). Budite primer svojim đacima, jer nastavnik i njegovo ponašanje uvek mora biti iznad ponašanja dece kakvo god ono bilo.
Kako Pol Dix kaže – sve počinje od odraslih, kada se odrasli promene, sve se menja.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskog jezika