Koliko daleko idemo kako bismo zaštitili svoju decu? Kada je važno prepoznati trenutke u kojima roditelji sebi mogu olakšati posao i pomoći detetu, povezati ga s odgovornošću za njegove postupke?
Važna veština koju dete mora steći kako bi živelo u odgovornom svetu jeste veza uzroka i posledica. U današnjaoj kulturi odgovornost postaje jako retka pojava. Manjak odgovornosti uzrokuje mnoge muke i probleme.
Učenje deteta, savetuju studije, mora da počne u najranijoj životnoj dobi. Preporuke su od treće do osme godine života, i to zbog jednostavnijih zahteva koji se u to doba postavlja pred decu te su samim time i posledice manje teške.
Roditeljima je ipak često problem da dopuste detetu da se nosi sa posledicama svojih dela, jer žele da ih zaštite od razočaranja i bola.
Primer, roditelj zbog hladnog vremena zahteva od petogodišnjeg deteta nošenje jakne i kape, ali dete to odbija i dolazi do „borbe“ oko sitnice te dečjeg izliva besa. No, takav slučaj ne bi baš bio sitnica kad bi se detetu dopustilo da uči na greškama i snosi posledice svojih želja i odluka.
Ako se odlučite na nešto tako i pustite ga da na svojoj koži oseti ono što je odlučilo da je najbolje za njega, tada će dete na pravi način početi da uči o odgovornosti odnosno o vezi uzroka i posledica. Drugim rečima, trebalo bi dete pustiti da izađe bez jakne i kape (možete ih poneti krijući sa sobom) a kada se počne smrzavati, podsetiti ga da je možda bolje da promeni odluku. No, hoće li se iko odlučiti za ovakav potez? Većina će nas užasnuto odmahnuti glavom i reći kako nismo ludi da rizikujemo upalu pluća zbog životne lekcije.
Za vreme borbe oko poslušnosti detetu šaljete poruke koje mu stvaraju manjak sposobnosti učenja na vlastitim greškama.
Detetu je zaštita potrebna, a najbolja zaštita je osećaj autonomije. Malo hladnoće mu neće naškodtiti, ali će mu pokazati da posledice postoje. Roditelji su često pod uticajem nečijeg mišljenja, stoga sa decom vode borbu oko poslušnosti.
Naš način života prisiljava nas da činimo sve kako bi izbegli strah, a takvo ponašanje usađujemo i svojoj deci.
Kad deci oduzmemo priliku da snose svoje posledice, štitimo ih i stalno smo uz njih kako ne bi pala, pogrešila, bila udarena ili nesretna, u stvari im ne činimo uslugu. Ono što radimo jest da im oduzimamo sposobnost suočavanja sa strahovima i smanjujemo njihovu mogućnost za preuzimanje odgovornosti za određeno ponašanje.
Autor teksta: Silvio Lončić