Pomoćnik ministra prosvete Borko Petrović izjavljuje: „Dali smo nove smernice, rešili probleme, sistem je, što se kaže, nauljen, utegnut, spreman kao švajcarski sat.“
Dan kasnije, u jednom nedeljniku, ministar prosvete izjavljuje slično. Prosveta je spremna, sindikati traže nemoguće, plate su uvećane dovoljno, za više nema jer bi to ugrozilo makroekonomiju, novi zakon je prošao kroz civilizovanu javnu raspravu, uklanjaju se nedostaci, potrebno je raditi na primeni tog zakona jer u Srbiji ne postoje stabilne i kredibilne institucije koje bi se bavile sankcionisanjem, neophodno je poštovanje zakona u turbulentnim vremenima, u predvorju nekog većeg sukoba koji će imati dugoročne posledice.
Ministru je postavljeno i pitanje slabog rejtinga u akademskoj zajednici jer je optužen za autoplagijat, ali on objašnjava da ni tu pravilnici nisu dosledni, pa ga ne interesuje šta misle o njegovom radu jer on nije čovek univerziteta, već vlast koja mora da štiti interes države. Zatim kaže: „Ne zanima me šta misle o mom radu.“
Ako se udruže ove dve izjave iz ministarstva, stiče se utisak optimizma i zadovoljstva. Ministarstvo je preduzelo sve neophodne korake. Školska godina počinje kako treba. Sve je na svom mestu. Sliku kvare samo nerazumni zahtevi i blokaderski bes.
Nastavnička baza je ove dve izjave doživela kao šamar. Okliznula se niz nauljenost i razumela kako je vodi neko kome je svejedno šta se o njegovom radu misli. Zakoni su tu da utegnu, mora da se sluša, svaka reč će se meriti, svako iskakanje iz sata će biti sunovrat i profesionalno samoubistvo.
Po ko zna koji put, baza se odvojila od vrha. Jer, baza vidi i oseća, godinama upozorava, predlaže i vapi, nudi saradnju, želi napredak. Vrh plovi na svom oblaku samodovoljnosti, licka spoljašnjost, nekad grdi, daje kad mora, ali drži sistem na strahu i uvredama dostojanstva. Kad se oblak zaljulja, podeli nastavnike i roditelje, nahuška javnost, nazove prosvetu parazitom, izloži je javnom linču kao neradnu, a nezajažljivu, zaboravi da razgovara sa branšom u kojoj je preko devedeset posto ljudi sa visokom stručnom spremom, proglasi fakultete za teroristička gnezda, a akademski svet odbaci kao nepotreban i remetilački.
Jer, izjava kojom je nedeljnik promovisao ministrova smatranja, govori u prilog činjenici da narod želi vlast koja seče, moćnu osobu koja se ne osvrće na kritike. Saradnja je isključena. Matrica nauljena. Sve je dobro. Osim nastavnika koji ne razumeju. Zato im se daje zakon. Da slušaju i ne pitaju.
Dakle, narod podržava ministra koga ne interesuje šta kolege misle o njegovom radu. Ali, eksperimenta radi, zamislimo sledeće: kopač kanala, lekar, frizer, rade vam nešto po ulici, kući i glavi, rade i na svaku primedbu kažu: ne interesuje me šta misliš o mom radu, možda si nezadovoljan za sprženu kosu, pogrešnu terapiju i plitku rupu, ćuti, ne pitaš se, jer ja znam šta je ispravno. Da li bi narod podržao ovakvo postupanje? Ili bi tražio stručnu i adekvatnu uslugu, postavio pitanje šta dobija za svoj novac, očekivao poštovanje? Ne bi pristao na bajku o nauljenom sistemu koga koče bezobraznim zahtevima, sklonošću da razmišljaju i neopravdanim pobunama.
Apsurd u kome vrh očekuje od baze bezrezervno slaganje postaje jasan kada pročitamo još jednu izjavu ministra prosvete. On je ocenio da levičarska fantazma o angažovanom intelektualcu odudara od duha vremena u kojem živimo. Zašto levičarska, ostaje nejasno, kada znamo da je obaveza svakog prosvećenog čoveka da svojim znanjem doprinese zajednici. Tako je od antičkih vremena do danas. Njegoš je rekao: „Ko na brdo, ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom.“ A Njegoš ne beše levičar, samo obrazovan čovek sa svešću o društvenim relacijama.
Obaveza svakog intelektualca je kritička misao. Brdo literature na kojoj stoji, daje mu širi pogled na svet. Angažovanje nije subverzivna delatnost. Kritičko angažovanje unapređuje, kroz konstruktivni dijalog doprinosi i, kako reče jedan kolega, civilizaciju nije pomerio onaj sa više snage u dizanju kamena, nego onaj koji je smislio lakši i efikasniji način prenosa. Angažovani intelektualac nije fantazma ni u jednom vremenu, već nasušna potreba.
Ovde apsurd zatvara svoj krug jer iz izlaganja ministra se nazire stav da angažovani intelektualac ne odgovara duhu našeg vremena. Tu se vraćamo na prethodna razmatranja o narodu koji je naučen da vlast mora imati moć, koji veruje kako se sistem i ulji i uteže promišljanjem sa vrha, a kvari nerazumnim zahtevima, kod koga je stvorena svest o prosveti lenjoj i obesnoj, kojem se svaka kritika tumači kao rušenje poretka i udar na sistem, koji neće da vidi da škola posrće, kojem je lakše da se slaže i veruje, nego da razmisli i uporedi činjenice. To je taj duh vremena kome ne treba angažovani intelektualac. Jer angažovani intelektualac vidi pukotine i upozorava na uzroke. Vidi sunovrat, brani Jovinu i Petu, ne dozvoljava laži o cepanju fakulteta zarad očuvanja nacionalnog identiteta, gnuša se nad populističkim merama koje ćirilicu brane u bibliotekama, a gradove prepuštaju poplavama engleskih natpisa, zahteva sekularnost u obrazovanju, poštovanje razlika na svakom nivou, insistira na akademskoj časti, pa u svoje redove neće da pusti prepisivače i na mufte diplomirane, želi red, čast, dostojanstvo struke.
Zato se na angažovanog intelektualca gleda kao na fantazmu koju treba ovom narodu izbiti, sistem nauljiti na slušanje, umetnuti se u stado i ići kuda se zapoveda. Samo tako sistem liči na švajcarski sat. Bez združenog ćutanja, federi ispadaju.
Autor: Biljana Vasić