Škola se suočava (kao i obrazovanje u celini) s nizom problema ali i izazova, od kojih je najvažniji izazov generativne veštačke intelegencije (VI), zbog čega su neophodne radikalne promene u obrazovanju.
VI preti da nastavnike učini suvišnim, a školu – anahronom institucijom. Učenje podržano od VI ima potencijal da sadržaje obrazovanja prilagodi svakom učeniku i studentu, što ne može ni individualizacija nastave, niti IOP. Svaki učenik će moći da napreduje svojim tempom, maksimalno efikasno, bez dosadnih predavanja i stresnih ocenjivanja. Svako će moći da uči onda kad mu to odgovara.
Neće biti školskog kalendara, učenja od kuće, jer će svako učenje biti učenje kod kuće.
Neće biti ni razreda, jer će neko propisane zadatke realizovati za kraće, a neko za duže vreme.
Neće biti popravnih ispita niti avgustovskog ispitnog roka.
Na taj način se u punom smislu realizuje obrazovanje kod kuće, ali bez privatnih profesora. Štaviše, ovakvo obrazovanje biće izazovno i za državu, jer će biti neuporedivo jeftinije od sadašnjeg školovanja. Da bi Škola mogla da spremno dočeka „napad“ VI, mora vrlo brzo da reši niz problema.
Nasilje u školi je egzistencijalna pretnja Školi. Svaki isključeni učenik koji će iz proceduralnih razloga biti vraćen u školu, svako tolerisanje nasilnog ponašanja prema drugovima značiće masovno napuštanje škole i prelazak na rad kod kuće, uz pomoć VI. Umesto nulte tolerancije na (već učinjeno) nasilje, potrebna je nulta mogućnost da se nasilje učini. Potrebno je da škole postanu odgovorne, u svakom smislu, za učinjeno nasilje.
Tu je, najpre, problem bezbednosti učenika u školi. Kao što pokazuju američka istraživanja, generacija dece koja je dominantna u učeničkoj populaciji, „internet generacija, IGen“, veoma mnogo polaže na sigurnost i bezbednost, zbog čega čak i odlaže odrastanje. Za tu i sledeću generaciju, koja će najpre naučiti da komunicira sa VI pa tek onda sa živim osobama, nasilje u školama je apsolutno neprihvatljivo. Nije više dovoljna borba protiv nasilja, već pobeda nad nasiljem, njegovo iskorenjivanje iz školskog prostora. Nasilje u školi je egzistencijalna pretnja Školi. Svaki isključeni učenik koji će iz proceduralnih razloga biti vraćen u školu, svako tolerisanje nasilnog ponašanja prema drugovima značiće masovno napuštanje škole i prelazak na rad kod kuće, uz pomoć VI. Umesto nulte tolerancije na (već učinjeno) nasilje, potrebna je nulta mogućnost da se nasilje učini. Potrebno je da škole postanu odgovorne, u svakom smislu, za učinjeno nasilje.
Zatim, definisati nasilje i zlostavljanje u užem smislu nego što to čini Protokol postupanja u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje, a ne da se pod tim svrstava svako ponašanje koje potencijalno može narušiti detetovo dostojanstvo, tako da je moguća operativna primena postupanja, a što može da učini svaki roditelj koji ima dva dečaka.
Fizičko i emocionalno nasilje treba odvojiti od socijalnog, a naročito od digitalnog nasilja. Za ovo škola ne može biti odgovorna jer takvo (vršnjačko) nasilje nije i nasilje u školi, zato što mobilni telefoni i slični uređaji neće biti dozvoljeni u školi. Svako učinjeno nasilje podrazumeva suspenziju iz škole, od kratkotrajne do trajne (i nastavak obrazovanja korišćenjem VI, kao vaspitne mere).
Drugi problem je ideologizacija sadržaja i postupaka koji zadiru u privatnost dece i učenika, ili su suprotni stavovima većine učenika i dece. To ne znači diskriminaciju po bilo kom osnovu, ali ni nametanje stavova koji mogu da imaju smisla u nekim drugim kulturnim kontekstima.
Šta može Škola da ponudi učeniku, što ne može VI?
Najpre, bez domaćih zadataka (koje će ionako raditi VI, od rešavanja matematičkih zadataka do pisanja eseja i prezentacija), ali i bez učenja kod kuće. Sav obrazovni rad će se realizovati u školi (i u sličnom prostoru), od 8 do 16 časova, nakon čega deca mogu da budu sa svojom porodicom ili drugovima. U školi svi učenici imaju ručak i užinu, što je značajno za određenu decu. Roditelji neće biti partneri u obrazovanju deteta (što ne znači da neće biti informisani) – obrazovni rad je veoma kompleksan i ne može se očekivati od svih roditelja da učestvuju u njemu. Na taj način, svako dete ima iste obrazovne mogućnosti, nezavisno od stepena obrazovanja njegovih roditelja.
Rad u školi je interaktivan – predavanja i utvrđivanja gradiva zameniće diskusije, istraživanja, učenje pomoću otkrića. Dok je VI ograničena na informacije koje su filtrirali fakt čekeri, u novoj školi će se insistirati na kritičkom i divergentnom mišljenju i slobodnom iznošenju stavova (uz razumna ograničenja). Nije nova škola ona u kojoj svaki učenik sedi ispred monitora računara, dok se nastavnik šeta od učenika do učenika. Rad u školi je kooperativan, timski rad. I najvažnije, nova škola će virtualni svet u koji sve više tonu mladi, zameniti realnim svetom ljudske komunikacije, sa svim njenim nesavršenstvima.
Škola budućnosti – osnovna škola je devetogodišnja, u formi 6+3
Prvi ciklus traje šest godina, od šeste do dvanaeste godine života, što je poklapa sa vremenom u kome je moguće vaspitno uticati na dete, što su predlagali i Komenski i Ruso, i realizuje se u osnovnim školama. Cilj obrazovanja je socijalizacija deteta (što zastupa funkcionalna teorija obrazovanja), razvoj socijalnih kompetencija. Drugi ciklus ima za cilj individualizaciju i funkcionalnu pismenost učenika. Osnovna škole je škola bez školskog zvona – obrazovne aktivnosti nisu veštački ukalupljene u standardnih 45 minuta.
Prvi ciklus se sastoji od niza međusobno povezanih aktivnosti, bez nastavnih predmeta i programa. Svaka aktivnost je koncipirana prema ishodima, koji nisu samo obrazovni. Deca se, pre svega, socijalizuju u toku aktivnosti, a tek onda stiču znanja i veštine. Deca mogu da nauče oduzimanje brojeva do 10, presek skupova ili razlomke na mnogo različitih načina, i to bez da se spomene reč matematika. Učitelj/učiteljica i učenici ravnopravno biraju aktivnost kojom se realizuje određeni ishod ili su to spontane aktivnosti koje proističu iz određene situacije.
Kod mlađih uzrasta učenje se vrši kroz igru. Teži se razvoju kreativnosti, ne samo u umetničkom smislu. Ima veoma mnogo fizičke aktivnosti i sporta. Zastupljene su različite praktične aktivnosti, od zamene neispravne sijalice do formulisanja pitanja veštačkoj intelegenciji. Nema ocena niti vrednovanja, ni brojčanih niti opisnih. Nema nezdrave kompeticije niti straha od slabih ocena. Nema pisane pripreme za čas – nakon serije aktivnosti ili određenog perioda učitelj/učiteljica opisuje realizovane aktivnosti ali i ponašanja učenika u toku tih aktivnosti i sačinjava izveštaje za roditelje učenika.. Ovo ne može biti ni administracija (koja je svedena na minimum) niti papirologija, već je reč o vrhunskoj kompetenciji nastavnika.
Drugi ciklus, od 7. do 9. razreda je organizovan po blokovima. I ovde ne postoje nastavni predmeti već su blokovi koncipirani delimično u skladu sa PISA testovima, kojim se proverava funkcionalna pismenost učenika, a na taj način su formulisani i obrazovni ishodi i aktivnosti. Blokovi su: matematika i informacija (matematička, računarska i finansijska pismenost), priroda (nalik na science u američkim školama), jezik i književnost (maternji i strani jezik, ali i medijska pismenost), tehnika i tehnologija i društvo (društvene nauke i socijalna veštine). Svaki od ovih blokova se realizuje u toku jednog dana u nedelji. Blokovi su „ispresecani“ različitim umetničkim i fizičkim aktivnostima. Ovakav koncept podseća na sedam slobodnih veština u srednjem veku.
A upis u srednju školu?
Jednako važna su i interesovanja učenika. Izveštaji nastavnika omogućavaju da učenici odaberu buduću srednju školu. Pored opisa postignuća, u „školski dosije“ učenika ulaze i rezultati stalnih objektivnih testova. Opis sadrži šta učenik može da uradi, a ne šta ne može. Svaki urađeni test donosi učeniku određen broj poena, te se ne isplati „biti bolestan“. Na kraju devetog razreda polaže se test iz svake oblasti. Ponovo nema brojčanih ocena (niti međusobnog takmičenja učenika). Rezultati sa ovog testa, zajedno sa brojem poena sa periodičnih testova u toku tri razreda, kao i mišljenje nastavnika vezano za interesovanja učenika određuje nastavak školovanja. Ovi rezultati, zajedno sa stepenom zadovoljstva učenika, imaju znatan uticaj na finansijska sredstva koja se daju školi i nastavnicima, pored osnovne plate.
Promena obrazovne paradigme
Druga grupa problema zahteva promenu obrazovne paradigme, odvojenosti rada od učenja i, generalno, odnosi se na obrazovanje, a ne samo na škole i fakultete kao obrazovne institucije. Vezana je za svrhu, smisao obrazovanja. Kaže se da je obrazovanje obesmišljeno, i s tim se slažu i nastavnici, ali i učenici i njihovi roditelji, iz različitih razloga. Za nastavnike to je posledica tretmana obrazovanja od strane države (=vlasti) i najbolje se izražava preko (uvek nedovoljnog) izdvajanja za prosvetu. Tako razmišljaju i poslodavci za koje odavno nije važno koju školu je kandidat za neku poziciju završio, već šta ume da radi, njegov CV i petnaestominutni razgovor sa osobom u firmi zaduženoj za ljudske resurse.
Da bi neko, na primer, radio kao tester za računarske programe, potrebna je odgovarajuća licenca, a potpuno je nevažan prethodni nivo obrazovanja. Za nastavnika fizike u školi, na primer, osim (deficitiranih) profesora fizike, mogu da jednako konkurišu i diplomirani astrofizičari i diplomirani inženjeri elektrotehnike, smer tehnička fizika, koji u toku studija nisu imali ni pedagogiju niti psihologiju, i koji od stečenog znanja na fakultetu primenjuje tek neznatni procenat pri radu kao nastavnici. Svako od njih mora da godinu dana bude pripravnik i da položi isti ispit. Nije ni čudno što američke statistike pokazuju da se svake godine smanjuje procenat studenata koji smatraju da su za budući posao važni školska sprema i školski uspeh.
Država se, dakle, ponaša ekonomski racionalno jer škole (i fakulteti) ne obezbeđuju potrebne kvalifikacije. Naravno, kvalifikacije se ne stiču samo u školi (formalno obrazovanje) – postoji i neformalno i informalno obrazovanje, dokvalifikacija i prekvalifikacija. Svaki oblik obrazovanja treba da bude izjednačen kako u smislu sadržaja, tako i u smislu verifikacije.
Postojeći sistem dualnog obrazovanja je vezan za srednje obrazovanje (pa ga i vikipedija tako opisuje). Švajcarski model dualnog obrazovanja je dobar, ali se uglavnom odnosi na srednje stručne škole. Nešto slično postojalo je u bivšoj Jugoslaviji. Puni značaj ono može imati samo kod visokog obrazovanja, jer je razlika u školskim kvalifikacijama i onim neophodnim za rad najveća kod poslova koje zahtevaju visoku stručnost. Sadašnji model dualnog obrazovanja podrazumeva teorijski rad u školskoj instituciji i praktičan rad (učenje kroz rad) kod poslodavca. Na primeru sa profesorima fizike jasno je da diplomirani studenti nemaju odgovarajuća teorijska saznanja koja bi se primenila kroz praktičan rad kod poslodavca.
Dakle, poslodavac treba da u potpunosti preuzme i teorijsko i praktično obrazovanje nakon sticanja osnovnih kvalifikacija u školi ili fakultetu. Tako, na primer, nakon jednogodišnjeg školovanja budućeg frizera, pri čemu on stiče potrebne teorijske osnove i osnovne praktične veštine za rad, on nastavlja obrazovanje u nekom salonu, pod rukovodstvom licenciranog instruktora, kvalifikovanog da teorijski obrazloži i praktično pokaže postupke koje primenjuje u radu. Nakon dvogodišnjeg školovanja u medicinskoj školi, budući medicinski tehničari nastavljaju „školovanje“ u medicinskoj ustanovi na odgovarajućim poslovima, gde, u realnim situacijama, dovršavaju svoju stručnu spremu.
Ni škola, ni poslodavac ne izdaju licence (diplome) za stečenu stručnu spremu već to radi odgovarajuće nacionalno telo za licenciranje stručne spreme i kvalifikacije. Na taj način se uvažava i samostalni rad (informalno obrazovanje) pojedinca i celoživotno obrzovanje dobija svoj puni značaj. U tom sistemu, osim države za obrazovanje izdvaja i svaki poslodavac tako što obrazuje potreban kadar, ili plaća drugom poslodavcu za potreban kadar. Na taj način, srednje stručne škole (ali i fakulteti) kao i osnovna škola odriču se funkcije ocenjivanja u korist vrednovanju stečenih kompetencija.
Autor: Vlatko Kakaševvski, profesor fizike u penziji