Šta vanserijskog profesora čini drugačijim, voljenijim i poštovanijim, otkriva nam Milan Čabarkapa, presor informatike u Matematičkoj gimnaziji već 35 godina:
„Takav profesor savršeno vlada nastavnom materijom,voli i poštuje učenike,ima sposobnost da u raznim situacijama reaguje duhovito. Ljubav prema poslu takvim profesorima je jača od nezadovoljstva zbog lošeg statusa prosvete“.
Iako profesori lako mogu da nađu drugo zanimanje, posebno ono plaćenije, u kojem nema gubljenja živaca sa nečijim roditeljima ili neposlušnom decom, profesor Čabarkapa kaže da se nikad nije dvoumio da li treba da prihvati bolje plaćen posao:
„Bio sam više puta u prilici da odem na bolje plaćeno mesto, ali činjenica da učenicima dajem temeljna znanja iz programiranja, da oni kada izađu iz škole postaju svesni toga, da većina u toj oblasti doživljava punu profesionalnu afirmaciju, jeste satisfakcija da nastavim da i dalje radim posao koji je neopravdano degradiran. Siguran sam, da ne radim u Matematičkoj gimnaziji, teško da bih pronašao argumente da i dalje radim ovaj posao. U srpskim školama je meni sasvim razumljiv pad motivacije za učenjem. Kako da učenika podstaknete da uči kada se do diplome može doći i bez učenja, i sa takvom diplomom raditi odgovoran i dobro plaćen posao, kada su najbolji studenti autsajderi pri zapošljavanju u konkurenciji sa stranačkim aktivistima, kada imate poplavu nekompetentnosti na svim nivoima (na primer, kako je moguće da državni sekretar za telekomunikacije bude profesor srpskog jezika i književnosti)… Meni je dečja radoznalost i kritičnost sasvim dovoljna da se maksimalno angažujem“, ističe profesor Čabarkapa, ali dodaje da je pesimista po pitanju obrazovanja.
Više nego očigledan je trend, koji niko ne pokušava da zaustavi, da škole postanu igraonice
Milan Čabarkapa, profesor Matematičke gimnazije
„Više nego očigledan je trend, koji niko ne pokušava da zaustavi, da škole postanu igraonice, da se uči površno, da se ambiciozna deca šikaniraju i da ne smeju da ispolje radoznalost i znanje. Šta možete da očekujete od škole, ako ‘eksperti’ iz Ministarstva prosvete instruiraju nastavnike da, kada vide učenika da prepisuje, ne reaguju, već da ga puste da prepisuje – tako će nešto naučiti. U prosveti ima i danas vrlo kvalitetnih profesora, koji zbog loše atmosfere u školama, ne mogu da daju pun stvaralački doprinos. Oni koji istrajavaju u naporima da decu što više nauče, vaspitaju i osposobe za život često doživljavaju svakodnevne neprijatnosti jer u srpskim školama znanje više nije važno, vec samo ocena. Roditelji zanemaruju činjenicu da se na svetskoj pijaci znanja ceni pre svega znanje, a da diploma ili visoke ocene nemaju skoro nikakvog značaja“.
Da svako pamti učitelja, nastavnika i profesora, bilo po karakteru, po znanju, duhovitosti, ili po tome što je ostavio životni uticaj, potvrđuje nam i profesor informatike u OŠ „Dušan Radović“ u Nišu i osnivač online akademije „Uči slobodno“ Saša Popović.
„To su ljudi koji su mi još u školi pomogli da razdvojim lažne od pravih autoriteta i prepoznam mediokritete iako tada nisam znao šta ta reč znači. Ja se najradije sećam mudrosti svog učitelja Čedomira Jovanovića, čoveka sitnije građe koji je meni i mojim drugovima iz odeljenja delovao veliko kao planina“, ističe profesor Popović, koji je iskombinovao tradicionalne metode učenja sa tehnologijom i pomogao svojim, ali i mnogim drugim učenicima da uče drugačije.
„Biti profesor je pre svega poziv, pa tek onda posao. Profesor koga pamte učenici nikad neće reći ‘Ne mogu me malo platiti koliko ja mogu malo raditi’. Istinski predanim profesorima na prvom mestu je rad sa njihovim učenicima i nematerijalna satisfakcija koju dobijaju za taj rad, pa tek onda plata koja je, potpuno ste u pravu, bedna. Degradiranje profesora se vremenski poklapa sa degradiranjem celog našeg društva. Tokom devedesetih obrazovanje je totalno devastirano, pa su modeli na koje se društvo ugledalo bili ratni profiteri, ekscentrični kriminalci, predstavnici turbo folka i ostali kojih bi se normalna i razvijena društva stidela. Ne shvatajući šta radimo uspeli smo da profesiju prosvetnog radnika izvrgnemo ruglu pred sopstvenom decom. Posledice i dobrog i lošeg rada u prosveti su dugoročne, za sve što je loše u društvu danas korene možemo potražiti u obrazovanju od pre petnest ili dvadeset godina. Zbog toga je bitno da što pre preuzmemo modele uspešnih zemalja u kojima profesori, iako nisu naplaćeniji, predstavaju najcenjeniju profesiju u društvu“.
Profesor Popović kaže da, kad se podvuče crta, jedino ostaje uticaj koji profesor ostavi na svoje učenike i zadovoljstvo znanjem i vrednostima kojima ih opremi za život. „Na kraju znate da ste makar nekom svojim nesebičnim davanjem ulepšali dan. I od toga pravom nastavniku nema veće satisfakcije“.
Mihajlo Ćulum, profesor istorije u Prvoj beogradskoj gimnaziji, čije učenike zovu „ćulumčići“, kaže nam da pravim profesorima plata nikad nije bila motiv za rad, već radoznalost dece. Možda je i to razlog zbog čega su ga njegovi učenici kandidovali za Svetosavsku nagradu za izuzetan doprinos obrazovanju, koju je i dobio 2011.
„Najjači motiv je da volite da radite sa decom, da pratite kako se razvijaju, proširuju znanje, interesovanja, a da im vi u tome pomažete i na kraju imate zadovoljstvo što ste toj deci bili profesor i ispunili jedan od motiva“, kaže pofesor Ćulum i dodaje da nije dovoljno znati, „treba znati znanje dati“.
Kad uđem u učionicu, sve probleme ostavljam ispred vrata, pitam decu kako su, jesu li raspoložena za rad
Mihajlo Ćulum, Prva beogradska gimnazija
„Profesor mora da zainteresuje učenike, da čas deci bude interesantan, da uživaju na času. Profesor mora da poštuje ličnost učenika i roditelja, da im pomaže da predviđeno gradivo lakše nauče i da ih uči životu, kako da ostanu dobri ljudi, spremni za samostalan život. Zato kad uđem u učionicu, sve probleme ostavljam ispred vrata, pitam decu kako su, jesu li raspoložena za rad i u njihovom očekivanju šta će poneti sa tog časa vidim motiv više za rad u prosveti“.
Profesor Ćulum slaže se da je školstvo jedan od temelja države i društva i dodaje da država mora više da stimuliše prosvetu:
„Ako to država ne radi u dovoljnoj meri, onda napred mogu da vuku samo veliki entuzijasti. Uvek ima šanse za nas i našu decu. Pesimisti ne treba da rade u školi“.
Profesorka matematike Vesna Babović iz Prve niške gimnazije, koju takođe učenici vole zbog neobičnog pristupa i načina na koji im prenosi znanje, kaže nam da često u šali deci poručuje da „svako može da bude glup mangup, budite pametni mangupi“. Ona kaže da njen način poučavanja nije neobičan, već jednostavan.
„Trudim se da moji učenici sami dođu do zaključaka, tako da se oni dobro osećaju jer su nešto otkrili, a sa druge strane, to znanje ide u dugotrajno i primenljivo. Za to koristim primere iz života, muziku, animacije, online interaktivne lekcije (koje koriste učenici u zemlji i inostranstvu)… Motivisali su me umetnost, psihologija i putovanja, i sve sam uspela da spojim u matematici. Deci uvek poželim da imaju osmeh, da steknu prijatelja za ceo život, da dožive prvu ljubav, da izađu iz škole puni znanja.“
Upoređujući naš sistem školstva sa onim u razvijenim zemljama koje je posetila, profesorka Babović odaje priznanje svim svojim kolegama. „U kojim uslovima mi radimo – svaki profesor je vanserijski. Strašno me brine što nas poslednje četiri školske godine Ministarstvo, umesto da nam obezbedi bolje uslove rada i smanji programe, zatrpava papirologijom! Ispada, po njima, sve nam više vremena treba za papire i formu, a ne za decu“, kaže ova profesorka „strašne“ matematike, koju i po završetku škole, učenici zovu da popričaju ili da im bude mentor.
Profesorka beogradskog Filološkog fakulteta Rajna Dragićević, koja je podigla Srbiju na noge motivacionim govorom pred budućim kolegama, otkriva nam da je Mihailo Petrović Alas je u svojim „Gimnazijskim uspomenama“ podelio svoje profesore na one koje su njegovi drugovi i on poštovali i voleli, zatim na one koje su poštovali, ali ih nisu voleli, potom na profesore koje nisu poštovali, ali su ih voleli i, na kraju, na one koje nisu ni voleli, a ni poštovali.
„Moje iskustvo je drugačije. Volela sam samo one profesore koje sam poštovala i poštovala samo one koje sam volela. Nastavnici često nisu svesni trajnog dobrog ili lošeg uticaja koji vrše na učenike. Ono što povezuje nastavnike koje sam volela bila je velika posvećenost i znanje, sposobnost da izuzetan autoritet izgrade bez preterane strogosti i, što je takođe veoma važno, oni su svojim snažnim ličnostima imali moć da utiču na mene kao osobu, a ne samo na mene kao profesora. To da ću postati profesor srpskog jezika postalo mi je jasno na kraju trećeg razreda osnovne škole kada mi je učiteljica Biserka Santovac dodelila diplomu za odličan uspeh i rekla: ‘Mom najboljem đaku iz srpskog jezika’. Zar sam posle neprikosnovenog suda moje učiteljice mogla da se odlučim za neki drugačiji životni put? Ponekad ispričam ovaj detalj iz života učiteljima kojima držim predavanja na stručnim usavršavanjima sa željom da im skrenem pažnju na činjenicu da deca često više veruju svojim učiteljima nego roditeljima, a to je odlična podloga za vaspitavanje“.
Časovi leksikologije, koju profesorka Dragićević predaje na fakultetu, nisu obavezni, niti domaći zadaci, ali studenti ipak posvećeno dolaze.
„Namerno stvari postavljam tako jer želim da im kao punoletnim ljudima dam mogućnost da se prepoznaju. Dirljivo je kada se ispostavi (kao protekle školske godine) da se grupa ne osipa u toku semestra i da skoro svi redovno rade domaće zadatke. Nema opipljive nagrade, a studenti rade! To je za mene impresivno, neprocenjivo. Mladi ljudi su željni duhovnih sadržaja. U prilici sam da se stalno iznova uveravam u to. Pre nekoliko meseci, na Uskrs, čitala sam izuzetan zadatak jedne studentkinje.
Analizirala je značenja jedne reči zalazeći u svaki detalj semantičke analize, dobrovoljno je pročitala nekoliko naučnih radova da bi potkrepila svoje tvrdnje i koristila nekoliko rečnika. Uložila je ogroman trud iako se taj rad ne ocenjuje. Njeni motivi su isključivo bili unutrašnji. Bila sam ganuta. Nikada kao tada nisam bila toliko sigurna u činjenicu da ima nade za nas i za ovu zemlju“, ističe profesorka Dragićević i dodaje da nepovoljne okolnosti profesorima koji vole svoj posao, čak, predstavljaju izazov.
Za dostojanstvo profesije najodgovorniji su, smatra profesorka Dragićević, njeni nosioci. Ona nam kaže da, nažalost, ima profesora koji svojim nezainteresovanim stavom prema pozivu ugrožavaju dostojanstvo koje je nastavnička profesija oduvek imala.
„U prilici sam da iz daljine posmatram rad osnovnoškolskih i gimnazijskih nastavnika koji predaju u školama koje pohađaju moji sinovi, a gledam i odnos prema poslu mojih kolega sa fakulteta. Mnogo puta sam imala prilike da zaključim da je sve u ljudima – i strast prema učenicima i predavanjima, i apsolutna neposvećenost. I za jedno i za drugo može se pronaći motivacija u stanju u društvu. Ako je već tako, onda je bolje opredeliti se za posvećen odnos. Čarolija profesorskog poziva zasniva se na uspostavljanju energetskog mosta između profesora i učenika u toku uspešnog predavanja. Taj trenutak uspostavljanja transfera sa slušaocima predavač može da oseti, a uzbuđenje koje potom usledi poznato je samo onima koji su imali prilike da predaju mladim ljudima. Pozitivan uticaj koji profesor može da ima na učenike predstavlja nezamislivo veći životni podsticaj za njega samog nego što bi bio uticaj koji neki ljudi imaju na finansijske tokove, politiku ili na bilo šta drugo. Podučavanje i vaspitavanje mladih, tj. stvaranje Ljudi (sa velikim LJ) predstavlja privilegiju koja se ne može uporediti ni sa jednim poslom“.
Postoji nekoliko tema o kojima se u javnom životu u Srbiji stalno govori, smatra profesorka Dragićević, a jedna od obaveznih je potreba da se promeni sistem – u sportu, politici, prosveti, medicini, javnom informisanju itd.
„Druga omiljena tema je nedostatak novca. Naivno verujemo da će sve doći na svoje kad promenimo sistem i nekako dođemo do novca. To jesu nužni, ali nisu dovoljni uslovi za bolji život. Dok čekamo promenu sistema, trebalo bi da menjamo sami sebe – da pokušamo da obavljamo svoje poslove temeljno i odgovorno, a da vaspitavamo decu tako da počnu da veruju da se isplati samo pošten rad“.
Direktor Matematičke gimnazije Srđan Ognjanović, nekada i sam njen đak, kaže da su njegovi profesori umeli da inspirišu i nauče đake kako da razmišljaju i rešavaju matematičke, ali i životne probleme. On ističe da svi pamtimo po nekog profesora, i da takvi nisu samo vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti, već da imaju poseban „šarm“, poseban odnos s učenicima i prema svom poslu.
„Čitav naš prosvetni sistem je nedovoljno dobro organizovan. Ne postoji način da najbolji i najiskusniji nastavnici prenesu svoje ideje i znanja mlađim kolegama, da im pomognu i usmere ih. Posebno sam sa svih strana čuo negativna mišljenja o metodama stručnog usavršavanju nastavnika. Mlađa generacija nastavnika više je opterećena osnovnim egzistencijalnim problemima i mnogo manje je posvećena učenicima nego što je to bilo nekada. Sada je značajnije da se pređe plan i program nego šta će đaci zapamtiti i naučiti. O formiranju ličnosti učenika da i ne govorimo. Dobrim delom ovo je i zasluga inspektora, odnosno savetnika iz Ministarstva, koji se uglavnom bave formom“, ističe Ognjanović, koji je, iako direktor, vrlo omiljen kod profesora i učenika, i dodaje da koliko god da je situacija u društvu, pa i u obrazovanju teška, i sada ima sjajnih mladih nastavnika, budućih „profesora Vujića“:
„U vremenu koje dolazi, kada nove tehnologije osvajaju svet, neizvesno je kako će se menjati škole i da li će ih uopšte biti za dvadesetak godina. Naša deca su naš najveći resurs, njihov talenat najveće bogatstvo naše zemlje. Ako mislimo na budućnost, moramo da im posvetimo mnogo više pažnje, vremena i sredstava“.
Izvor: nedeljnik.co.rs