Свашта ми, онако успут, замјерају.
Што ти никад не говорим “Што плачеш? Престани.”
Што имам разумијевања за то кад сам ти потребна и не мислим да си због тога размажена.
Што ми је у реду да желиш да си са мном. Или с татом.
Што ти испуним све оно што је у мојој могућности.
Што ти и даље дозвољавам да се успављујеш онако како ти желиш.
Што те слушам понекад као да си ти мене родила.
Што те забављам.
Иде тај списак.
Чудно је то како о родитељству сви све знају само зато што постоје.
А заборављају нешто важно: Да најкраће траје онај период кад ми можеш заспати на грудима.
Али постоји нешто, лавче моје, што они не знају.
Да сам ти ја сваку длаку помазила, сваку сузу пољубила, сваку љутњу загрлила, сваки скок у развоју скакала и ја с тобом, некад од радости, некад од нервног слома.
Они не знају да смо често ми имале само један смјер: Онај који води од једне ка другој.
“Али кад дођем кући, ту си ти.
Е, ту ће тврђавицу мало теже срушити
– то им је изван домета.”
Моја тврђава. Моја држава у држави.
Застава моје нације.
Моја религија.
Љубав.
Пише: Бранкица Раковић