Живела сам у четири земље на три континента. Радила сам за Министарство просвете у једној од тих земаља. И тврдим – нигде се на децу не сваљује оволико кривице као у Србији. Како то да смо тако згрожени насилним понашањем деце у школама, а када се одрасли понашају насилно онда нам је то у реду?
Шта више, многи сматрају да деца заслужују да наставници и родитељи буду груби, дрски, да их вређају, па чак и кажњавају физички. Такво понашање правда се једноставно – деца су бахата и неваспитана, избацила су њега (или њу) из такта.
Када су деца лоша (или ми сматрамо да су лоша) само их треба кажњавати. То је популарно мишљење. Заиста ми је шокантан овакав став. Као да живимо у Викторијанској Енглеској из 19. века.
Пре неког времена гледала сам једну ТВ дебату о томе како су деца данас тако насилна и тако много псују. Нико није поставио питање родитеља који се псовкама обраћају сопственој деци. Тренера који псовкама комуницирају са децом. Они нису насилни? Само деца која понављају исте облике понашања су насилна?
Пре неколико недеља је објављен видео на којем се чује наставница како прети деци да ће платити некоме да их „пребије јер има пара, а она неће да прља руке“. Убрзо након тога и снимци наставника који је децу назвао глупом и рекао им да су говеда па је због тога суспендован с посла. Ипак, подршка коју је добио у јавности незамислива је у већем делу цивилизованог света.
Образовање и хотелијерство су услужне делатности (тако каже географија за 8. разред). Да ли можемо да замислимо да радник на рецепцији хотела назива госта глупавим зато што није разумео његово објашњење? Или га није слушао довољно пажљиво док му је говорио? Сигурна сам да би сви били згрожени и да би сматрали да је у реду да радник добије отказ. Али, када наставник тако нешто каже деци у школи онда нам је то сасвим у реду? То сматрамо васпитном методом. Децу, изгледа, учимо да не треба да вређају друге, тако што вређамо њих.
Са сигурношћу вам могу рећи да, ако би наставник овако нешто рекао у развијеним земљама (нарочито ако би деци претио физичким насиљем), то би му био последњи дан у учионици. Ово је тотално непрофесионално понашање које не приличи ниједној професији, а поготову наставничкој.
Недавно је једна наставница у Италији добила отказ јер су се деца толико жалила на њу, ни због чега другог него што је негативна, што их стално критикује. Деца нису хтела да буду у учионици са њом. Било је око 20 примедби на њен рачун од стране деце, а оцене нису биле проблем. У добро организованим системима се критике деце на рачун наставника и те како узимају озбиљно јер школе постоје због њих. И нико не мисли као у Србији, да су деца размажена, да су ужасна, да им се даје право да се понашају како хоће. То није истина, постоји систем и постоје последице понашања за сваког, и за децу и за наставнике. То што код нас тога нема, то није кривица деце.
У последње време само говоримо о дисциплинским мерама за децу у школама. А шта је са дисциплинским мерама за наставнике? И не, заиста не говорим о оценама овде. Нама недостаје и озбиљан надзор над квалитетом рада наставног кадра. И то константан, а не само када дође до озбиљнијих инцидената који доспеју у медије.
Време је заиста да престанемо да кривимо децу и почнемо да анализирамо сами себе, да схватимо колико ми одрасли сами доприносимо томе да се деца понашају онако како се понашају. Ту мислим нарочито на оне који су у контакту и раде са децом – родитељи, наставници, тренери. Ниједна друга метода, ни казне, ни нови прописи неће помоћи ако одрасли наставе да се понашају насилно, а онда се чуде што су деца иста таква. Деца су, ипак, само огледало друштва.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и професор енглеског језика