Нина је била радознала. Желела је све да проба. Заносила се бескрајно и пуних груди дотрчавала са идејом. Знала је да осети драж у наговештају, напола је доживи и радује се сваког дана.
Тако она устане ујутру, још топла и рашчупана, али главе пуне планова. Једва чека да отвори врата, почне да прича са прага, предлаже, али родитељи кажу не, није време за то. Прво доручак, па обавезе у кући. Кад све обави, можда… уосталом, не може се само на себе мислити.
Некад Нина доперја из школе јер се спрема одлична журка. Набраја ко ће све бити, шта ће обући и већ чује жамор, већ се чешља и намешта, присећа се песама које воли, пушта ту музику и гласно пева, измишља све неке нове покрете, врти се и скаче. А онда родитељи кажу: не… у суботу се иде у село, као што се и сваке суботе иде у село, не, не могу одложити ништа, посла има доста, а журки ће бити колико хоћеш, свакако утишај ту музику јер ћемо полудети, а смета и комшилуку, ипак смо васпитани људи, не скачи више, смири се, на шта личи такав начин игре.
У Нини се отвори провалија у коју са камене литице попадају све ноте и лица, све се сруши и раскомада, а тишина која наступи избрише сваки дашак. Да ли је то неправда? Има ли право да се буни? Па почне да се свађа и бесни, затим да плаче, а онда се све то слије у ноге које је данима не слушају, већ иду за њом као џакови. Она тачно види себе на тој прослави, види своје одсуство, види осмехе који је не примећују, осећа мирисе, само не чује ништа.
Некад Нина пожели да плива далеко јер само тада вода жубори око руку. Немаш себе, немаш тежину, имаш само душу. Пливаш према сунцу. И верујеш му. Верујеш да је све лако и достижно, све само од тебе зависи, а онда родитељи кажу: не, врати се, није безбедно, довољно ти је добро и овде у плићаку.
И Нина се врати да шљапће са осталом децом, али камење на дну је оштро, гласови су прејаки, вода је мутна, сунце није само њено. Слобода се скупи и нестане ужаснута у бесмисленој граји. Она више није тело које неспутано лебди, већ покрет који угрожава.
Временом, Нина је схватила да живи у дворцу са девет закључаних соба. Иза тих врата постојао је живот који је могла само да замисли, а њој је остајало да блуди по хладним и мрачним ходницима. Она није била храбра. Била је послушна. Никада јој није пало на памет да кључеве украде. Никада није смела да превари стражаре и отвори неку собу. У њу се увукао страх и презир од покушаја. Помирила се и лежала на свом скученом кревету, без љутње, без отпора. Знала је да побуна неће бити славна, неће бити победа, укаљаће се грижом савести. Тако је Нина умрла за свет око себе.
Али, срце је и даље дивље куцало. Оно се глави није дало. Оно је ломило кваке и отварало сваку браву. У потпуној непокретности привидне тишине Нина је обишла цео свет, била на сваком концерту, пила коктеле и лудовала по трговима, дружила се, смејала, била размажена и каприциозна, дизала револуције, преговарала са отмичарима, свирала са оркестрима, трчала по динама. Девет закључаних врата претворило је у духа. Препрека није било.
Једнога дана и Нина је одрасла. Родитеља више није било. Помислила је да су сада све собе њене. Отварала је једну по једну, освртала се и наилазила на глуву празнину. Ништа ту није било онако како је она замишљала. Све је било бледо и мртво, готово празно, учмало и плесниво. Чекање му је избрисало боје, отупело га, искривило. Изашла је и заувек закључала сва врата. Била је тужна. Овај свет је преварио својим сиромаштвом. Док је чезнула, очекивала, паковала се за њега, обећавао је све, а сада је стајао пред њом искрзан и замашћен од употребе.
Нина се вратила у свој ходник. Без покрета, без дисања, без људи, без могућности да жеље изађу напоље и распрше се. Бити у тишини, без имена и облика, стопити се у непрепознатљивост, јер једино тако је све могуће. Постала је стражар над својим ћутањем. Када је напуштала свој замак, Нина је пливала у плићаку док је свежањ кључева лупкао по појасу и подсећао на непрегледне дубине које само срцем може дотаћи.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца