За ово нема припремљених слика. За ово се не припремиш. Никада.
Можда може ова.
Показује како време једе полако, и оставља своје трагове. А ти трагови су ипак лепи. Сведоче о нечему, некада. Дају неки посебан шарм. Ови зидови чувају приче и звук карневала. Број три је ту за срећу. Врата испраћају старе, и дочекују нове госте. Морају да истрпе овај интерфон, ту стару новотарију. Нису се томе надала. Али то је живот. Мења се, то је сигурно.
А шта кад није сигуран, јер се мења? Јер се променио. У секунди.
Када збрисати са лица земље,
Нестати у трептају ока,
Пољуљати свет,
Сравнити са земљом,
Уздрмати планету,
Више није фраза коју олако изговараш.
Када свет се срушио.
Стварно.
Потресеш се. Протресеш се. Продрмаш. Ужаснут што се то догодило некоме другом. Пресрећан што се није догодило теби. Захвалан што имаш кога да грлиш. Захвалан што грле тебе.
До када?
До првог покипелог млека. Огребаног аутомобила. Четворке из биологије. Трамваја који ти је побегао. Заборављајући шта све може да стане у једну секунду.
Или да стане у секунди.
Не, за ово нема припремљених слика. Има само подсетника. Има жеља. Да се не догоди. Никада.
Аутор: Маја Радовић, професор српског језика и књижевности, сарадник Дечје редакције Радио Београда