Kada plačemo mi, očekujemo onaj kome je stalo da nas upita za razlog plakanja.
Kada plače nama draga, odrasla osoba, učinićemo sve što možemo da saznamo šta joj je i da joj pomognemo da se izvuče iz „bedaka“.
Kada neko plače, najprirodnije saosećamo s njim i pokušavamo da mu pomognemo.
Kada plače beba ili malo dete?
Kažemo: Ono drami. Ono kmeči. Ono se dere. Nije mu ništa. Bezobrazno je, traži pažnju. Ono nas smara.
„Ućuti! Ne mogu da te slušam više! Dosta!“
A ono plače još jače.
I treba da budemo zadovoljni dok plače.
Jer dok plače, još ima nade. Još veruje da ima šanse da nas dozove. Još mu nismo slomili duh.
Jer maloj deci, a pogotovo bebama, plač je jedini način saopštavanja da nešto nije u redu.
Nama, svemoćnim roditeljima. Od kojih sve zavisi. Njihova dobrobit, i njihov život. Dete zna da je njegov život u našim rukama, i kada plače moli nas za milost.
A mi mu kažemo da ućuti. Da se kontroliše. Da savršeno vlada svojim ponašanjem, kada ni mi odrasli to ne uspevamo.
Zatvorimo vrata i ostavimo ga da plače.
A zašto beba plače? Šta nam kaže?
Mama, plašim se.
Ne znam gde se nalazim.
Vrti mi se u glavi od svetala, od boja, od glasova; od mraka.
Još ne poznajem ovu sobu.
Posteljina mi je hladna i strašna.
Pelena mi je vruća i žulja me.
Mama, zagrli me, samo me zagrli.
Nisam gladna, ali mnogo, mnogo mi se siki.
Boli me rastenje.
Boli me kakenje.
Mama, drži me; imam osećaj da propadam.
Ako odeš, mogu da umrem od gladi. Može da me neko ukrade. Ili da me pojedu vukovi.
Možda je to nama suludo, ali detetovo insistiranje da bude uz nas evolutivno gledano spašava mu život.
Drži me blizu; ako ne čujem tebe dok dišeš, ne znam da li ću ja uspeti da dišem.
Mama, tata! Moj spase, moj živote; jedina nado i jedini put.
A mi se ne odazivamo.
Pusti ga da plače. Neka se čeliči.
Znamo već da je bebu nemoguće razmaziti; ali, po istom principu, moramo znati da je bebu nemoguće „čeličiti“.
Šta dete tada nauči?
Ne, ne nauči da se oslanja na sebe. Ono za to nema kapacitete. Nema „aplikaciju“ za to. Bukvalno mu fali deo mozga za to. Očekivati od bebe da sama sebe uteši je isto kao i tražiti od nje da se potpiše.
Nauči da ne može da se osloni ni na koga drugog. Da je samo na svetu. Da mu niko neće pomoći. Ostavili smo ga, napustili smo ga. Da je ostavljeno na milost i nemoilost sudbini.
Nauči da ga ne volimo dovoljno da bismo mu pomogli.
Nauči da je nevoljeno i samo.
Da nam se ne dopada. Da je nedopadljivo i da se nikome ne može dopasti. Pogotovo kada je uznemireno. Da ga volimo uslovno, samo kada potisne svoje osnovne potrebe. A uslovna ljubav nije ljubav. Uslovna ljubav je laž, farsa, igra.
I dete, u boljem slučaju, vodi dva života: onaj pravi, koji mu se dešava i koji doživljava; i onaj drugi, u kostimu, za roditelje – za publiku.
Na vreme smo počeli da ga učimo glumi, pretvaranju i licemerju.
Ako se ne odnosimo prema njegovim osećanjima s poštovanjem, prirodno da će ih od nas kriti; što postaju ozbiljnija i odraslija, više će ih kriti.
Dete postaje ono što mu pružamo; internalizuje naše postupke prema njemu tokom celog detinjstva, pa se tako ponaša prema sebi kad odraste. Glas roditelja postane glas savesti.
Zato, ako hoćemo da naučimo dete da se oslanja na sebe, moramo da budemo njegov oslonac.
Izvor: zmajka.wordpress.com