Мама и ауторка блога Mamaonline, Јасмина Гаврилов Дражић, написала је за портал Нова текст у ком говори о свом ставу на тему скорог поласка у вртић.
Ево шта Јасмина, мама две девојчице, мисли о томе.
Ако би постојала мерна јединица пријатељства, онда би то био врисак среће две близнакиње након што су на видео вези виделе моје ћерке, а своје другарице из вртића. Та количина радости и само деци познате усхићености што су се опет, макар и виртуелно играле, у моменту ми је отопила срце. Оставила сам их са барбикама и крпицама и са тежином у грудима јер сам знала да ће после видео позива уследити питање „Кад ћемо ићи у вртић?“.
“Жао ми је, нећете још” био је одговор који су моје ћерке чуле када смо сели да причамо о тој теми. Не знам да ли постоји иједно дете које се задовољи кратким одговором, поготово оним које му се не допада. Да ли сад сме да се иде у вртић? А кад ће бити дозвољено? Да ли ће неко од другара ипак ићи и зашто то нисмо ми – била су само нека од питања на које сам покушавала да дам одговор. Нисам знала да ли покушавам и даље нелогичне ствари да објасним себи или њима.
– То да се вртићи отварају за мање од 10 дана, али да су епидемиолози Кризног штаба јавно рекли да нису за то.
– Да у државним вртићима траже потврде да оба родитеља морају да се врате на посао, а у приватним вртићима не треба потврда, већ је довољна жеља родитеља. У оба случаја треба писмено од педијатра да је дете здраво.
– Да ће финансијски највише платити родитељи деце у приватним вртићима који децу још увек неће послати у вртић, управо из жеље да смање ризик.
Сећам се када нам је директорка вртића пре пар дана, на чувеној родитељској вЈбер групи, јавила да вртићи почињу са радом. Није написала по ком ће се критеријуму деца враћати у вртић, али најгласнији су били они који су са одушевљењем дочекали ову поруку уз обавезну паролу „Видите Шведску, шта њима фали“.
А нама као да је одувек недостајало емпатичности за друге и уважавања туђих потреба, него смо увек гледали своју гузицу. Како ће ти вртићи изгледати ако сад сви нагрнемо у њих? Да ли ће мере које су донели уопште моћи да се спроводе ако је тамо деце као и иначе? Да ли је власт свесна какву је шизофренију направила не дајући, поготово за приватне вртиће, јасну препоруку која деца треба да се врате у вртиће, већ је нама, родитељима са децом на глави, остало да проценимо – коме је хитније, ко је мање уплашен, ко више не верује у све ово… На крају останеш слуђен и изнова преиспитујеш своју одлуку – да ли је то што још увек нећеш дати дете у вртић паметна ствар – и за тебе и за дете.
Сви смо у истом сосу
Не могу, а да не будем захвална што и даље имам посао, јер сам свесна свих оних који су без њега остали. Захвална сам и својој фирми која нам је увела рад од куће и пре увођења ванредног стања у земљи, па могу да радим од куће и док су ми деца у кући.
Ко је икад покушавао да ради од куће са децом зна колико то напорно може да буде. Милион покушаја да се дете забави, гомила гриже савести и питања – да ли смо им дали превише цртаног и превише слатког. И не знам да ли је теже онима који имају школарце, па после свог посла морају заједно са њима да контролишу пређено градиво или онима који имају двогодишњу децу – још увек малу да се сама забаве и премалу да разумеју сву ову ситуацију – зашто не идемо нигде, зашто нема вртића, зашто не виђају баку и деку. Свима је тешко и сви смо у истом сосу.
И ако је тако да ли можемо бар у овој ситуацији да будемо солидарни – да пустимо предност у вртићима онима којима је то заиста неопходно? Да у вртић за прво време децу воде родитељи којима посао зависи од тога да ли има ко да им чува дете. Да олакшамо и тим васпитачима да примењују мере и раде у условима са којима се никад до сад нису сусрели.
Да ли можемо ми, којима је исто тешко, али није неопходно, и даље да се стрпимо макар неколико недеља од одвођења деце у вртић и да пустимо друге да имају приоритет? Да ли можемо ми, родитељи, да будемо паметнији и сами одлучимо све оно што је, без контрадикторних информација – власт требало да нам препоручи?!