Bebe sa mekanim obraščićima i okruglim glavicama deluju tako slatko i mame nas da reagujemo na najnežniji mogući način. Roditelji daju sve od sebe kako bi se one osećale srećno i zadovoljno. Često su spremni da im se posvete i više od sopstvenih kapaciteta, da bi njima bilo sve potaman.
Najčešće roditelji znaju da je podsticanje u periodu ranog razvoja važno i korisno i u većini slučajeva se trude da budu strpljivi, da ne dozvole da se stvari otmu kontroli i daju sve od sebe da sve bude onako kako su zamislili da treba da bude. Znaju da i ptice kada uče da pevaju, lepota njihovog pevanja zavisi od uslova i okruženja u kojima žive i lete. Pa kako onda da roditelji svojim bebama ne obezbede najbolje uslove za odrastanje!
Ono što iskustvo pokazuje jeste da roditelje nekako najviše frustira što bebe u uzrastu od 0 do 6 meseci često plaču. U stanju su nekada da neprekidno plaču, a takve situacije roditelji rešavaju na različite načine.
Neki roditelji ostavljaju bebu da plače sa idejom da će naučiti sama da se umiri.
Neki drugi roditelji znaju da povise glas, a bogami neki znaju i da je udare, manje ili više.
Posle se pravdaju da su sve pokušali, i da baš ništa nije dalo željeni rezultat. Najčešće, kada se desi ovakva situacija, roditelji se žale što su dozvolili sebi ovakvu reakciju, neki se posle sopstvene reakcije rasplaču, a ima i onih koje izjeda osećanje krivice. Pojedini roditelji se pravdaju: „neće joj ništa faliti da je pljesnem po guzi”, „neće ona meni isterivati besne gliste od malih nogu”, „mora da nauči ko je glavni u kući!”
Imajući u vidu opisanu situaciju, šta roditelji treba da znaju u vezi sa plakanjem i zašto opisane reakcije roditelja nisu podsticajne za razvoj deteta?
Kada decu ovog uzrasta ostavite da plaču, plakaće do iznemoglost i teško da će naučiti da se umire sama. Deca nisu sposobna da nauče da se samostalno umire pre uzrasta od 4 do 5 meseci. Kada dete ostavite da plače i ne reagujete na plač, najčešće dete nastavlja da sve glasnije vrišti, i vrlo brzo shvati da je potrebno da bude agresivno da bi skrenulo pažnju na sebe. Ono što je još opasnije, kada roditelji na plač ne obraćaju pažnju, neka deca potpuno prestanu da reaguju. Vremenom ta deca osećaju tugu, nesigurna su i niskog samopoštovanja. Dugoročno, ona gube poverenje u sebe, ali i u druge ljude, a doživljeni stres trajno oštećuje detetov psihofizčki razvoj.
Šta je poželjno da roditelj uradi u situaciji kada beba počne da plače?
Razmislite, šta vam dete poručuje kada plače? Zašto plače? Šta mu je potrebno u toj situaciji?
Možda vam samo kaže: „Gladna sam”, „mokra sam”, „vruće mi je, hladno mi je”, „boli me stomak, grlo, telo”, „imam gasove”, „bolesna sam”, „dosadno mi je, umorna sam”, „želim da me mazite, nosite”,„uplašena sam, možda od sopstvenog plača”,„ne znam ni zašto uopšte plačem”.
Potom nahranite bebu ako je gladna, zamenite joj pelenu, pevajte joj, obucite joj odeću, skinite je, možda joj je toplo, ljuljuškajte je, mazite je, držite je u naručju, prošetajte sa njom, pustite joj muziku.
– verbalizujte osećanja: „sada si se izgleda rastužila/o, treba ti da se umiriš”, „srećna si jer se igraš sa medom (igračka)”.
– imenujte stvari koje su bebi u vidokrugu „ovo je žirafa (misli se na igrčku)”, imenujte radnje „mama sada piše pismo”.
– dodajte im stvari koje su im u vidokrugu da se igraju.
– pokažite im objekte različitih boja i teksture.
– pustite im muziku.
– smešite im se.
Ono što je važno da zapamtite da bebe nikada ne plaču da bi vas naljutile ili iznervirale, one plaču jer im nešto važno treba.
Kada razmišljate i reagujete na ovaj način:
– pomoći ćete svom detetu da razume svet i da bude u kontaktu sa vama.
– detetu ćete pružiti sigurnost, bezbednost, poverenje, ljubav, a to mu je u tom trenutku itekako potrebno.
– može da se desi da ste sve gore napisano isprobali, a vaša beba ne prestaje da plače, i vi gubite kontrolu u toj situaciji, onda je pre svega potrebno da primenite jednu od strategija samoregulacije da biste se umirili.
Samo ako ste mirni bićete sposobni da pružite svom detetu ono što mu je potrebno. Imajte na umu da ukoliko ste umorni i pod stresom, biće vam veoma teško da sačuvate mir i u potpunosti zadovoljitet potrebe svog deteta.
Predlažemo vam neke od načina za samoregulaciju, kojima možete regulisati svoje ponašanje:
– pozitivan razgovor sa samim sobom: podsetite sebe da nijedan roditelj ne može svaki put shvatiti šta nije u redu. A ponekad je zapravo sve u redu i vi činite dovoljno samim tim što ste tu.
– izađite iz ove situacije: smestite bebu bezbedno u kolevku i izbacite svoju frustraciju negde drugde – dišite, napustite prostoriju, izađite napolje. Vratite se kada se smirite.
– pozovite prijatelja: pozovite nekog prijatelja ili rođaka za pomoć ili podršku. Ako možete, zamolite vašeg partnera/partnerku, roditelja ili komšiju da preuzme brigu o bebi na neko vreme dok se vi ne budete osećali bolje.
Vaša reakcija na ovu situaciju je ključna za razvoj vašeg deteta, jer beba iz vaših reakcija uči da nije sama, da postoji osoba koja je tu za ono što njoj treba, razvija se odnos poverenja, beba zna da kada joj nešto treba da će njene potrebe biti zadovoljene.
Redovnim reagovanjem odraslih izgrađuje se osećaj sigurnosti i poverenja koji pomaže novorođenčetu da tokom odrastanja više istražuje, bez oslanjanja na odrasle i da bude samostalnije.
Istraživanja pokazuju da, u proseku, bebe na čiji plač se redovno reaguje, manje plaču nakon četvrtog meseca zato što znaju da će dobiti reakciju koja im je potrebna.
Osim toga, ovakav način reagovanja pomaže da se naprave veze u određenim delovima mozga (hipokampus, amigdala) tako da će dete, do kraja svog života, moći brže i bolje da se oporavlja od reakcija na stres i imaće snažnije veštine emotivne samoregulacije.
Pre nego što napune 6 meseci, bebe ne razumeju svet dovoljno da bi mogle biti razmažene. One nisu dovoljno razvijene da nauče kako da manipulišu roditeljima kako bi dobile ono što žele. Sve što znaju da rade jeste da plaču kako bi njihove potrebe bile zadovoljene.
Zapamtite, reagovanjem na detetove potrebe dete se ne može i neće razmaziti. Nemoguće je razmaziti dete sa previše ljubavi i tešenja.
Roditelji ne bi trebalo da očekuju od sebe da će svaki put biti u stanju da reaguju na konstruktivan način, bebama je potrebna uteha najveći deo vremena, a ne sve vreme.
O autorki: Smiljana Grujić je psihološkinja i psihoterapeutkinja posvećena obrazovanju. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. Smiljana je stručna saradnica Fondacije Novak Đoković.