Лични став

Ми, родитељи добре деце

Дижемо руке од деце, а онда се питамо – шта ћемо са њима!

„Први пут сам пљувао крв с 15 година. Мама није ни знала за то. Тих дана је више волела ракију него мене“

Добро је. Сад је све како треба.

Три младића ће вероватно бити избачена из школе. Али шта после тога?

Постоје механизми којима може СИСТЕМСКИ да се стане на пут даљем развоју проблема у понашању код деце

Љубивоје Ршумовић: Учитељ и наставник, професор и васпитач, службена лица Републике Србије! Све остало је, благо речено, млаћење празне сламе!

На питање ко је заказао и како смо овде стигли, одговор је – сви. Родитељи, институције, школа.

Од најомиљеније, до једне од најомраженијих професија – док насилници „стичу славу“ на друштвеним мрежама, наставници се боје за здравље и живот

Деца из апсурдног образовног система излазе прилично потрошена, неретко истарумирана, ненаучена најважнијим лекцијама

Није проблем насиља у школама нерешив, већ недостаје воља да се реши

Ко треба да има СВЕ ПЕТИЦЕ?

Из кревеца скролују, од првог разреда имају телефоне, од другог праве селфије и скупљају лајкове. И онда се питамо…

У школи се не проучава…