– I onda će Deda Mraz, kad vidi koliko si dobar bio ceeeeele godine, posebne paketiće da izdvoji baš za tebe.
– Za mene? Ono što smo mu napisali u pismu?
– Da, baš ono što smo mu napisali u pismu. Hajde sada… Laku noć…
***
– Je l’ ti stvarno Dimitriju pričaš ove gluposti? – upitala me je sestra. – Ja Marku kažem lepo da izabere šta mu se sviđa i da će mama i tata to da mu kupe za Novu godinu. Kakav Deda Mraz, Majo! Pa on ima pet godina, još malo pa će u školu! Šta da kaže, da Deda Mraz postoji?! Pa svi će mu se smejati!
Moja sestra je bila uvek ona praktična u porodici, nije mnogo marila za bajke i „ostala zamlaćivanja“. Svet je takav kakav je, što mi ga šećeriš, znala je da kaže. Nije to bilo mesta ni za slučajne ljubaznosti, za nagradna unapređenja i čudesna zaljubljivanja, a najmanje za Deda Mraza!
– Šta ćeš sledeće da mi kažeš, da mu je Zubić vila donela poklon kad mu je ispao zub?
Šta mi je taj Deda Mraz para izbio iz džepa!
Na jednom dečjem rođendanu u igraonici, dok deca skaču kao blesava i jure se uz „Išli smo u Afriku“, mame piju kafu i komentarišu – vrtić, odrastanje, moje dete ništa ne jede, moje dete neće da spava, moje dete… Obično sam najtiša mama u tim grupama, ali kako se bližila Nova godina, a sestra me „ispresecala“ praktičnošću, negde u pauzi razgovora postavila sam to malo-veliko pitanje:
– Da li vaša deca veruju u Deda Mraza?
Kakofonija odgovora je na trenutak nadjačala „Deca su ukras sveta“ iz susedne prostorije, a onda su počele, jedna po jedna:
– Ja mu kažem ono, ako budeš dobar Deda Mraz će da ti donese poklon. Ali Matija nije glup, vidi i on da tu nešto ne štima.
– Mene je Nina pitala kako će jedan Deda Mraz da obiđe celu našu ulicu i je l’ neće da se izgubi u Beogradu?
– Ma ja se nikad nisam opterećivala time, samo stigla Nova godina, kupili smo ti poklone, Deda Mraz je za malu decu, ne znam ni ja šta više pričam, ako mi verujete!
– Vala, šta mi je taj Deda Mraz izbio para iz džepa! Jedva čekam da se odseli nazad na svoj Severni ledeni pol!
– Pa dobro, ali čak i ako dete ne veruje u Deda Mraza, opet ćete mu kupovati novogodišnji poklon. U čemu je onda razlika?
Nisam bila spremna da otvorim tu raspravu – da je poklon isti i da je spektakularan samo zato što dete misli da je od Deda Mraza. Zato što veruje da postoji čarobno mesto u kome se igračke prave „po meri“ deteta. Zato što zamišlja radionicu usred sela prekrivenog snegom, sa lampionima, sa magijom, sa irvasima. Zato što zamišlja.
Decu ne treba lagati!
Onda je Dejanova mama Sneža deset minuta pričala kako je Deda Mraz čista obmana – objašnjavala je sa toliko strasti da sam posumnjala da misli kako i ja, odrasla žena od 36 godina, verujem u bradatog dedu. U redu je, Snežo, htela sam da kažem, ali me je opčinila pričom: decu ne treba lagati i obmanjivati, kako će znati da cene poklon ako im kažeš tu glupost: Deda Mraz ga je napravio u svojoj radionici i poslao. Mislim da treba što pre da kažeš Dimitriju istinu o Deda Mrazu! Da si se zbunila i da ne znaš šta ti je bilo, ali da Deda Mraz ne postoji! Ma ‘ajde, molim te!
– Misliš da treba da kažemo Dimitriju da Deda Mraz ne postoji? – pitala sam muža posle tog rođendana – On je tako srećan što će dobiti poklone, pa sve one pesmice što pevaju u vrtiću… Ali šta ako ga tako obmanjujemo?
– Ne opterećuj se glupostima, Majo. Svako dete u nekom trenutku shvati da je Deda Mraz lik iz bajke. To nije ni laž, ni obmana, već podsticanje mašte. Isto kao Pepeljuga, isto kao Snežana. To je samo lepa i poučna priča koja uveseljava i pokazuje da je sve lepše ako maštamo.
Deda Mraz vozi kroz čaroliju detinjstva
To me je podsetilo na Ajnštajna – „Postoje dva načina da proživite život. Jedan je kao da ništa nije čudo. Drugi je kao da je sve čudo.“
Ako nešto želim da naučim dete jeste da uvek može da izabere način na koji će da živi. Deda Mraz postoji, Deda Mraz ne postoji. Obmana, laž, filozofiranje u prazno. Zašto ne bismo jednostavno sve stavili u jedan veliki novogodišnji paket i rekli: OVO JE MAŠTA! IZVOLI, RADI S TIM ŠTA ŽELIŠ!
Kada odrastemo mislimo samo o tome kako je sve ozbiljno, kako nema čuda, kako sam eto baš ja maler, treba se pomučiti, ništa ne pada s neba i tako u nedogled.
Pa, ništa ne pada s neba osim – Deda Mraza. On je ona ledena, pahuljasta senka, sašivena od ideje, od snova, od proste istine – ako želimo da nam život bude čudesan, treba takvim da ga napravimo.
Možda zvuči previše bajkovito, ali čak i odrasli „ozbiljni“ ljudi koji „misle kako treba“ imaju ime za to – kreativno mišljenje. Sva ta kreativnost, originalnost i inovativnost koja se od nas traži kroz školovanje, a onda potom u velikim kompanijama u kojima radimo za platu – e ona ne pada s neba. Nju dostojanstveno i lepo, obučen u crveno odelo, u ranom detinjstvu donese Deda Mraz.
Možda ne postoji Deda Mraz, ali ono maštanje, iščekivanje, radost otvaranja poklona, naivna dečja sreća i te kako postoji. U stvari, ako su pametni, i roditelji treba da uzmu taj „decembarski pelcer“. Mašta se dobro prima tamo gde je otvoreno srce.
Pa sad, ho-ho-ho!
