Iako mi deca imaju 12 i 9 godina, ponekad uveče, kad legnu, sednem s njima i rpoćaskam. Pet ili 10 minuta, njima mnogo znači, a ja čujem stvari koje inače možda ne bih. Tako mi je si, pre nekoliko večeri, onako usput rekao: ”Mama, meni se drugari u Crvenom (lokalni parkić) čude što ja nemam telefon.” Nije on to rekao s tugom, niti nekim optužujućim tonom. A onda dodao i to da su ga drugari pitali da li je siromašan. Ne baš tim rečima, ali to je bila poenta. Nasmejala sam se. Posle sam malo plakala.
Ne, nismo siromašni. Siromašni smo strpljenjem da objašnjavamo ono što bi trebalo da bude podrazumevano.
Moj sin ima devet godina. Treći razred. Još uvek me ponkead pita da mu čitam pre spavanja ili da sednem pored njega. Još uvek se smeje iz stomaka, onim iskrenim dečjim smehom. I ja, kao njegova majka, treba da mu stavim u ruke uređaj koji će ga uvesti u algoritme, u komentare, u poređenja, u sadržaje koje ni odrasli ne znaju uvek kako da procesiraju?
Ipak, ne.
Džonatan Hajdt, psiholog koji je godinama istraživao uticaj pametnih telefona na decu, kaže nešto što bi svaki roditelj trebalo da napiše na parletu papira koje će zalepiti na frižider: ”Kada detetu date pametni telefon, dajete mu pristup celom svetu opasnosti na koji ono nije ni blizu spremno. Ne jednoj opasnosti. Celom svetu. Predatorima, poređenju tela, nasilju, pornografiji, beskonačnom skrolovanju koje preoblikuje mozak koji se još uvek formira.“ Ali ono možda još važnije, ozbiljnije i opasnije je – što svim tim predatorima, tom nasilju i pornografiji dajete pristup VAŠEM detetu. Da do njega mogu da dođu, na njega da utiču, da ga usmeravaju i oblikuju.
Devetogodišnjak nema razvijen prefrontalni korteks koji mu omogućava da proceni šta je opasno, šta je manipulacija, šta je nezdrava slika stvarnosti. To nije njegova greška — to je biologija. I upravo zato smo mi tu, da tu granicu držimo mi, dok on odrasta do nje.
Argument koji čujem uvek kad se povede diskusija na ovu temu nema nikakvo utemeljenje i pomalo zvuči kao neki izgovor koji daje dete kad ga uhvatite u nekoj nepodobštini.
„Pa moramo biti u kontaktu. Radimo oboje. Sam je posle škole.“
Istina je da veći deo vremena radim od kuće, ali to nema skoro nikakve veze. Moje dete posle škole ostaje napolju, dva sata, nekad i više, a čujemo se preko pametnog satića. Da nema pametni satić, imao bi neki telefon bez pristupa internetu. Ne lažite sebe da vašem detetu pametni telefon treba da bi bilo bezbedno. Treba mu, jer vam je lakše da mu date.
Uostalom, ako ćemo iskreno, „moramo biti u kontaktu“ je potreba roditelja, ne deteta. I to je u redu — ali onda pronađimo rešenje koje služi toj potrebi, a ne ono koje otvara Pandorinu kutiju.
Biću poštena, jer mi je stalo da ovo ne zvuči kao propoved s visoka.
Znam da je lakše dati telefon. Znam da dete prestaje da smara, da roditelj može da odahne, da večera prođe mirno, da se putovanje u autu ne bude pakao kuknjave. Kupovina mira je stvarna i razumljiva. Ali da li smo svesni šta je valuta te transakcije? Mir koji kupimo danas plaćamo pažnjom, koncentracijom, mentalnim zdravljem svog deteta — i to ne odmah, nego na rate, tiho, godinama.
To nije roditeljstvo s namerom, već roditeljstvo iz umora. I razlikuju se.
Moj sin će dobiti telefon. Jednog dana, kada procenim da je zreo da njime upravlja — a ne da ono upravlja njim. Do tada, neka se čude u parkiću. Neka ga pitaju zašto nema TikTok. Neka bude malo drugačiji.
Ja sam njegova majka. Moj posao nije da mu kupim mesto u društvu. Moj posao je da mu sačuvam detinjstvo dok ga još ima.