Katkad nas obeshrabre silni neuspesi u radu s posebno zahtevnim detetom, posve nezainteresiranim ili preterano aktivnim, razdražljivim, osetljivim, detetom koje za svaku sitnicu puca od besa i mlati sve oko sebe…
Učini nam se nemogućim da takvo dete bilo čemu naučimo. Iako znamo da je svako dete drukčija brava i da za svako treba napipati pravi ključ, ipak nam se katkad učini da ključa naprosto – nema.
Zato je dragoceno ono mirno vreme kad napunjenih baterija nakon letnoga odmora počnemo ponovno planirati… Setite se priče o Eni Sullivan. Doveli su je razdražljivoj devojčici koja je vrištala, grizla, štipala… a usto još bila gluva i slepa. Devojčica se zvala Helen Keller.
Eni Sullivan nije stala na tome da svoju gluvu i slepu učenicu nauči govoriti i sporazumevati se s okolinom, iako se i to u početku činilo neverovatnim podvigom. Tražila je i pronašla način da Helen nauči svemu što znaju svi ostali učenici njenih godina, a uza sve to još i nekoliko stranih jezika. Omogućila joj je da se razvije u uspešnu ženu, aktivisticu, književnicu … U čemu je bila tajna njenog poučavanja? U svome je dnevniku zabiležila prelomni trenutak:
“Jutros, dok se umivala, htela je da zna kako se zove voda. Kad želi da zna ime nečega, ona u to upire prstom i tapše me po ruci. U dlan sam joj ukuckala reč v-o-d-a i nastavila s doručkom. Više o tome nisam razmišljala.
Posle smo otišle po vodu. Helen je držala vrč pod slavinom. Dok je voda tekla u vrč, u Helenin sam slobodni dlan ponovno ukuckala reč v-o-d-a. To kao da ju je prenulo! Ispustila je vrč i stala kao ukočena.
Lice joj se ozarilo. Nekoliko je puta otkucala prstima v-o-d-a. Onda je prstom taknula u tarabu na ogradi, pitajući me kako se to zove. Zatim se naglo okrenula prema meni i upitala me prstom kako se ja zovem. Sricala sam joj reč u-č-i-t-e-lj-i-c-a. Celo vreme na putu do kuće bila je vrlo uzbuđena i naučila je naziv svakog novog predmeta koji je taknula. Svom rečniku u nekoliko sati dodala je tridesetak reči.
Idućeg jutra, kad je ustala, bila je nalik na kakvu blistavu vilu. Lepršala je od predmeta do predmeta, pitala me za svaki predmet kako se zove i ljubila me od puste radosti. Otad, kamo god idemo, ona žudno pita kako se zove svaki predmet kojemu kod kuće nije naučila naziv …“
Psiholozi trenutak koji je opisala Eni Sullivan zovu aha-doživljajem. Aha-doživljaj je trenutak nadahnuća kad nam bljesne unutarnja jasnoća, uvid kojim osvetlimo i osvestimo neki koncept koji smo već stekli nehotičnim, prikrivenim učenjem, iskustvom… Nismo ni znali da znamo. To je, dakle, nešto što učitelj ne može ispričati učeniku, ne može mu preneti kao podatak, ne može uvežbavati… Može samo prepoznati pravi trenutak i gurnuti učenika da sam shvati, u sebi pronađe odgovor.
Kad planirate poučavanje, krenite od T-tablice. U jedan stupac (vaša strana) upisujte ono što morate objasniti učenicima, a u drugi (aha-strana) ono što učenici neosvesno imaju u svome iskustvu i što biste im, poput EnI Sullivan, pomogli da sami osveste. Razmislite o tablici koju ste sastavili… Jesu li stupci podednako ispunjeni? Ako nisu, ako je onaj „vaš“ stupac ispunjeniji, što biste mogli prebaciti na aha-stranu?
Izvor:skolskiportal.hr