Увек активно и заинтересовано пратим све активности Министарства просвете, све изјаве, најаве, размишљања, упуте. Надам се, нећу никад престати да се надам, да ће овај ресор једном кренути правим путем, јер знам да је звоно за узбуну већ издахнуло упозоравајући да нам пролазе силне године и неколико генерација, а помака нема. Тоне се све дубље. То знају и ђаци, и њихови професори, и родитељи, међутим, осим варнице која се с времена на време убацује да би се страсти узбуркале и заинтересоване стране посвађале, не дешава се ништа. Мишљења стручне јавности се не чују, предлози и сугестије се релативизују, иде се путем за који се унапред види да је ћорсокак, истрајава на политичком дискурсу омаловажавања и етикетирања, фаворизују идеје које испод лепог паковања крију само пеглу за невеселу стварност.
Тако смо преко главе претурили Здравитас, азербејџански модел, закон о оптималној тежини ђачке торбе у садејству са имплементацијом идеје о погубном утицају страних издавача на буџет сваког грађанина, најаву националних уџбеника и још много шта чега овај чланак не може да се сети. А нема ни потребе. Све, већ набројано, неће ни бити спроведено. Пласирано је као маркетиншки трик, пуштено у народ као епохални допринос нашем образовању, послужило да се сви сматрачи изјасне, а затим заборављено у моменту када му је ослабио ефекат димне завесе.
И то је већ деценијама једина активност у вези са нашом школом. Уместо да се крене од корена, од суштине, орезује се крошња, удешава према вољи актуелне власти, прилагођава модерним трендовима, каче се лампиони да сакрију суве гране, а кад баш пригусти, дрво се процима како би са њега спали они за које се сматра да су штеточине, промовише се један нови начин неге, револуционарни правац који може донети оздрављење без обзира на дешавања у темељу.
Наше стабло се драматично накривило. Корен је труо. Оно стоји само зато што знамо да нам то дрво треба, знамо да је школа цивилизацијски неопходна. Једино због тога не рушимо саму идеју њеног постојања. Остало смо замрсили и пресекли, успут се посвађали, па заборавили куда смо кренули, шта је циљ, колики је улог. Потиснули чињеницу да под тим дрветом стоје наша деца, а она неумитно расту и немају времена да чекају када ће нама синути свест о акцији.
Зато мени некада, када прочитам изјаве министра просвете, изгледа као да нас двоје не живимо у истој држави. Ја стварност у школи живим, он ми је тумачи. Ја видим суноврат на сваком часу, он, са дистанце политичког врха, пориче, оптужује и нуди нешто чиме се скреће пажња јавности са основног проблема. Ових дана он каже следеће:
– Нисмо друштво богато природним ресурсима – наш највећи капитал су људи, који гарантују благостање и на колективном и на индивидуалном нивоу онда када су што боље образовани.
У здравом друштву, где су вредности поређане на прави начин, ова изјава би била сасвим коректна. Она увиђа покретачку моћ знања, фаворизује образовање као темељни фактор напретка. Међутим, у нашем друштву, она делује филозофски надмено јер намерно превиђа стварност у којој су стручни људи, претходно означени као највећи капитал, прецртани, сведени на ниво пуких извршилаца. Апсурдно је. Најбитнији природни ресурс указује како је угрожен сваки ниво нашег образовног система. Али…нико не слуша његове позиве и препоруке, већ га занемарује и проглашава вишком.
Вртићи су сведени на просто чување деце. Бројност група онемогућава сваку активност прописану врло амбициозним програмом предшколског васпитања. Када се на тестирању за први разред испостави да деца не знају круцијалне ствари, неопходне за функционисање у школи, криви су васпитачи. Или родитељи. Фокус државног апарата се не управља на тражење адекватног решења, већ се оптужује једна или друга страна. Васпитачи су незаинтересовани или недовољно стручни. Родитељи се не баве својом децом. Свако указивање на системску странпутицу остаје да виси у ваздуху. Држава је у праву. Проблем су људи.
Основне и средње школе се даве у превазиђеним програмима. Деца на многобројним часовима немају појма шта уче и чему то све служи. Уче по аутоматизму. На исти начин све то и заборављају. Њихови наставници по инерцији служе идеји у коју не верују. Појединачни ентузијазам тоне у моралној сатисфакцији или сазнању да су у коначном збиру сви исти. Осим тапшања по рамену, добар наставник неће добити ништа више. Ако превише мисли, ако критикује, ако захтева промене у несолидном систему, постаје опасан. На његово место долази послушан.
У основним и средњим школама, послушност је стављена изнад било које друге вредности. Тако смо добили ратове за право на слободу критичког мишљења, ратове за заштиту законитог рада у школама, борбу за достојанство наставничке професије, борбу за опстанак појединих школа.
Држава опет поручује: систем је добар, проблем су људи. Јер, људи који мисле нису ресурс на који се министар позива. Они су кочница да живимо мирно и у срећи. Њихове стручне биографије нису капитал који нам треба. Зато ћемо их склонити и на њихова места довести послушну замену. Непослушним школама ћемо ставити блокеје, угасићемо их ако треба, довести до непрепознавања, али систем мора опстати. И нема везе што он не производи успех. Нема везе што је застарео и назадан у сваком аспекту, што на било ком упоређивању са светом показује слабост. Битно је да слуша. Не таласа. Не квари слику која нам је потребна као фасада док не позавршавамо неке суштинскије ствари. А оне немају никакве везе ни са децом, ни са образовањем. Тако затварамо магични круг где се декларативно истиче брига за децу, а истински се њихова будућност гура у запећак јер су лукративни интереси значајнији од тога. Школа постаје једно велико Потемкиново село. Иза кулисе и натписа на вратима, нема ничега.
Факултети су доведени до границе опстанка. Универзитет је проглашен за државног непријатеља. Студенти за терористе. Указује се на непотребност извесних факултетских програма. Департмани се додељују по вољи више инстанце. Најављује се оснивање новог универзитета. Промовише идеја тржишне утакмице у високом образовању. Процену рада универзитетских наставника спроводи политички врх. Полиција претреса и хапси. Упорно се пласира идеја како је интервенција државе благотворна за стање нације. Мир угрожавају професори. Треба их дисциплиновати. По сваку цену, не марећи за традицију, важеће законе, стручност и углед. Сачувати систем. Без обзира на чињеницу да се тај систем налази у стању распада.
Вратимо се на изјаву министра. Он истиче како су највећи капитал образовани људи. Наш најважнији ресурс. И опет долазимо до апсурда.
Када гледамо слике са факултета, када слушамо изјаве високих државних званичника, када присуствујемо прогонима студената и професора, питамо се, који су то тачно људи драгоцени. Да ли се драгоцени потенцијал препознаје у научној референци или у послушности? Да ли је на делу планска разградња академског угледа јер критичка мисао неће да ћути? Постоји ли начин да се било коме објасни како је стручност значајнија од лојалности?
Дакле, од вртићког до универзитетског нивоа наше образовање посрће, саплиће се у немању идеје и нестаје. На чело министарства просвете, ресора који брине о будућности, о најважнијем ресурсу који имамо, долазе кадрови без идеје, изабрани по линији коалиционог намиривања, или људи којима је у руке стављена батина и дато овлашћење да, без обзира на цену, утишају сваки глас критике.
И опет, нема ни говора о реформи која ће унапредити образовање, која ће учинити нашу децу сигурном и професионално конкурентном. Та реформа захтева храброст, национални консензус, дугорочну стратегију. Она мора да разуме узроке и предвиди исходе, истрпи критике, сарађује са свим релевантним стручњацима. Она мора да створи поверење. А све ово не бива у друштву где су неки људи признати за људе, а други означени као издајници. Где су капитално вредни само они којима је глава погнута, а оловка спремна на сваку врсту пристанка. Где се пословима универзитета бави кафана. Где се диплома може стећи ако знаш човека. Где су деца декор у кампањи која им изнад чучавца нуди дигитализацију. Где се нико од људи који су признати за људе, не запита како је могуће да су на исту линију стали ђаци, васпитачи, професори, академици… шта то они траже… зашто се буне…
На крају, када се све сабере и одузме, остаје једно просто питање. Каква је то држава која је увек у праву… само су јој људи проблем… образовани људи… па гледа да произведе само своје праве људе, а осталима укине свако право.
Аутор: Биљана Васић