Uvek aktivno i zainteresovano pratim sve aktivnosti Ministarstva prosvete, sve izjave, najave, razmišljanja, upute. Nadam se, neću nikad prestati da se nadam, da će ovaj resor jednom krenuti pravim putem, jer znam da je zvono za uzbunu već izdahnulo upozoravajući da nam prolaze silne godine i nekoliko generacija, a pomaka nema. Tone se sve dublje. To znaju i đaci, i njihovi profesori, i roditelji, međutim, osim varnice koja se s vremena na vreme ubacuje da bi se strasti uzburkale i zainteresovane strane posvađale, ne dešava se ništa. Mišljenja stručne javnosti se ne čuju, predlozi i sugestije se relativizuju, ide se putem za koji se unapred vidi da je ćorsokak, istrajava na političkom diskursu omalovažavanja i etiketiranja, favorizuju ideje koje ispod lepog pakovanja kriju samo peglu za neveselu stvarnost.
Tako smo preko glave preturili Zdravitas, azerbejdžanski model, zakon o optimalnoj težini đačke torbe u sadejstvu sa implementacijom ideje o pogubnom uticaju stranih izdavača na budžet svakog građanina, najavu nacionalnih udžbenika i još mnogo šta čega ovaj članak ne može da se seti. A nema ni potrebe. Sve, već nabrojano, neće ni biti sprovedeno. Plasirano je kao marketinški trik, pušteno u narod kao epohalni doprinos našem obrazovanju, poslužilo da se svi smatrači izjasne, a zatim zaboravljeno u momentu kada mu je oslabio efekat dimne zavese.
I to je već decenijama jedina aktivnost u vezi sa našom školom. Umesto da se krene od korena, od suštine, orezuje se krošnja, udešava prema volji aktuelne vlasti, prilagođava modernim trendovima, kače se lampioni da sakriju suve grane, a kad baš prigusti, drvo se procima kako bi sa njega spali oni za koje se smatra da su štetočine, promoviše se jedan novi način nege, revolucionarni pravac koji može doneti ozdravljenje bez obzira na dešavanja u temelju.
Naše stablo se dramatično nakrivilo. Koren je truo. Ono stoji samo zato što znamo da nam to drvo treba, znamo da je škola civilizacijski neophodna. Jedino zbog toga ne rušimo samu ideju njenog postojanja. Ostalo smo zamrsili i presekli, usput se posvađali, pa zaboravili kuda smo krenuli, šta je cilj, koliki je ulog. Potisnuli činjenicu da pod tim drvetom stoje naša deca, a ona neumitno rastu i nemaju vremena da čekaju kada će nama sinuti svest o akciji.
Zato meni nekada, kada pročitam izjave ministra prosvete, izgleda kao da nas dvoje ne živimo u istoj državi. Ja stvarnost u školi živim, on mi je tumači. Ja vidim sunovrat na svakom času, on, sa distance političkog vrha, poriče, optužuje i nudi nešto čime se skreće pažnja javnosti sa osnovnog problema. Ovih dana on kaže sledeće:
– Nismo društvo bogato prirodnim resursima – naš najveći kapital su ljudi, koji garantuju blagostanje i na kolektivnom i na individualnom nivou onda kada su što bolje obrazovani.
U zdravom društvu, gde su vrednosti poređane na pravi način, ova izjava bi bila sasvim korektna. Ona uviđa pokretačku moć znanja, favorizuje obrazovanje kao temeljni faktor napretka. Međutim, u našem društvu, ona deluje filozofski nadmeno jer namerno previđa stvarnost u kojoj su stručni ljudi, prethodno označeni kao najveći kapital, precrtani, svedeni na nivo pukih izvršilaca. Apsurdno je. Najbitniji prirodni resurs ukazuje kako je ugrožen svaki nivo našeg obrazovnog sistema. Ali…niko ne sluša njegove pozive i preporuke, već ga zanemaruje i proglašava viškom.
Vrtići su svedeni na prosto čuvanje dece. Brojnost grupa onemogućava svaku aktivnost propisanu vrlo ambicioznim programom predškolskog vaspitanja. Kada se na testiranju za prvi razred ispostavi da deca ne znaju krucijalne stvari, neophodne za funkcionisanje u školi, krivi su vaspitači. Ili roditelji. Fokus državnog aparata se ne upravlja na traženje adekvatnog rešenja, već se optužuje jedna ili druga strana. Vaspitači su nezainteresovani ili nedovoljno stručni. Roditelji se ne bave svojom decom. Svako ukazivanje na sistemsku stranputicu ostaje da visi u vazduhu. Država je u pravu. Problem su ljudi.
Osnovne i srednje škole se dave u prevaziđenim programima. Deca na mnogobrojnim časovima nemaju pojma šta uče i čemu to sve služi. Uče po automatizmu. Na isti način sve to i zaboravljaju. Njihovi nastavnici po inerciji služe ideji u koju ne veruju. Pojedinačni entuzijazam tone u moralnoj satisfakciji ili saznanju da su u konačnom zbiru svi isti. Osim tapšanja po ramenu, dobar nastavnik neće dobiti ništa više. Ako previše misli, ako kritikuje, ako zahteva promene u nesolidnom sistemu, postaje opasan. Na njegovo mesto dolazi poslušan.
U osnovnim i srednjim školama, poslušnost je stavljena iznad bilo koje druge vrednosti. Tako smo dobili ratove za pravo na slobodu kritičkog mišljenja, ratove za zaštitu zakonitog rada u školama, borbu za dostojanstvo nastavničke profesije, borbu za opstanak pojedinih škola.
Država opet poručuje: sistem je dobar, problem su ljudi. Jer, ljudi koji misle nisu resurs na koji se ministar poziva. Oni su kočnica da živimo mirno i u sreći. Njihove stručne biografije nisu kapital koji nam treba. Zato ćemo ih skloniti i na njihova mesta dovesti poslušnu zamenu. Neposlušnim školama ćemo staviti blokeje, ugasićemo ih ako treba, dovesti do neprepoznavanja, ali sistem mora opstati. I nema veze što on ne proizvodi uspeh. Nema veze što je zastareo i nazadan u svakom aspektu, što na bilo kom upoređivanju sa svetom pokazuje slabost. Bitno je da sluša. Ne talasa. Ne kvari sliku koja nam je potrebna kao fasada dok ne pozavršavamo neke suštinskije stvari. A one nemaju nikakve veze ni sa decom, ni sa obrazovanjem. Tako zatvaramo magični krug gde se deklarativno ističe briga za decu, a istinski se njihova budućnost gura u zapećak jer su lukrativni interesi značajniji od toga. Škola postaje jedno veliko Potemkinovo selo. Iza kulise i natpisa na vratima, nema ničega.
Fakulteti su dovedeni do granice opstanka. Univerzitet je proglašen za državnog neprijatelja. Studenti za teroriste. Ukazuje se na nepotrebnost izvesnih fakultetskih programa. Departmani se dodeljuju po volji više instance. Najavljuje se osnivanje novog univerziteta. Promoviše ideja tržišne utakmice u visokom obrazovanju. Procenu rada univerzitetskih nastavnika sprovodi politički vrh. Policija pretresa i hapsi. Uporno se plasira ideja kako je intervencija države blagotvorna za stanje nacije. Mir ugrožavaju profesori. Treba ih disciplinovati. Po svaku cenu, ne mareći za tradiciju, važeće zakone, stručnost i ugled. Sačuvati sistem. Bez obzira na činjenicu da se taj sistem nalazi u stanju raspada.
Vratimo se na izjavu ministra. On ističe kako su najveći kapital obrazovani ljudi. Naš najvažniji resurs. I opet dolazimo do apsurda.
Kada gledamo slike sa fakulteta, kada slušamo izjave visokih državnih zvaničnika, kada prisustvujemo progonima studenata i profesora, pitamo se, koji su to tačno ljudi dragoceni. Da li se dragoceni potencijal prepoznaje u naučnoj referenci ili u poslušnosti? Da li je na delu planska razgradnja akademskog ugleda jer kritička misao neće da ćuti? Postoji li način da se bilo kome objasni kako je stručnost značajnija od lojalnosti?
Dakle, od vrtićkog do univerzitetskog nivoa naše obrazovanje posrće, sapliće se u nemanju ideje i nestaje. Na čelo ministarstva prosvete, resora koji brine o budućnosti, o najvažnijem resursu koji imamo, dolaze kadrovi bez ideje, izabrani po liniji koalicionog namirivanja, ili ljudi kojima je u ruke stavljena batina i dato ovlašćenje da, bez obzira na cenu, utišaju svaki glas kritike.
I opet, nema ni govora o reformi koja će unaprediti obrazovanje, koja će učiniti našu decu sigurnom i profesionalno konkurentnom. Ta reforma zahteva hrabrost, nacionalni konsenzus, dugoročnu strategiju. Ona mora da razume uzroke i predvidi ishode, istrpi kritike, sarađuje sa svim relevantnim stručnjacima. Ona mora da stvori poverenje. A sve ovo ne biva u društvu gde su neki ljudi priznati za ljude, a drugi označeni kao izdajnici. Gde su kapitalno vredni samo oni kojima je glava pognuta, a olovka spremna na svaku vrstu pristanka. Gde se poslovima univerziteta bavi kafana. Gde se diploma može steći ako znaš čoveka. Gde su deca dekor u kampanji koja im iznad čučavca nudi digitalizaciju. Gde se niko od ljudi koji su priznati za ljude, ne zapita kako je moguće da su na istu liniju stali đaci, vaspitači, profesori, akademici… šta to oni traže… zašto se bune…
Na kraju, kada se sve sabere i oduzme, ostaje jedno prosto pitanje. Kakva je to država koja je uvek u pravu… samo su joj ljudi problem… obrazovani ljudi… pa gleda da proizvede samo svoje prave ljude, a ostalima ukine svako pravo.
Autor: Biljana Vasić