Кад директор школе у Нишу професора математике тражи преко огласа на друштвеним мрежама, а час физике држи професорка географије јер друге опције нема, време да се почнемо да бринемо одавно је прошло. Национална служба за запошљавање је овог пролећа забележила да је наставник физике био тражен скоро исто колико и пекар, а наставник биологије колико и тапетар. На Физичком факултету у Београду се прошле године у првом уписном року за смер за професора физике пријавио само један кандидат. На ПМФ-у у Новом Саду, за професора хемије – двоје.
Шта показују бројке
Сваке године у Србији у пензију оде између 2.000 и 3.000 наставника и професора, а нова генерација која би требало да их замени – танка је. Министарство просвете је ове године саопштиоло да недостају наставници математике, физике, хемије, биологије и географије, и најавило да разматра да ове професије добију статус дефицитарних занимања, што би аутоматски значило корекцију коефицијента и веће плате. Постоје и далекосежније пројекције: према једној анализи објављеној крајем 2023. године, у наредних пет година Србији би могло да недостаје између пет и седам хиљада наставника.
Зашто плата није (једини) одговор
Иако је плата испод просечне засигурно велика кочница младима кад бирају професију, декан Хемијског факултета, Горан Роглић, каже да је ствар дубља од цифре на платном листићу:
„Примања су им испод сваког људског достојанства.“
– Горан Роглић, декан Хемијског факултета у Београду, за Нова портал.
Декан Физичког факултета у Београду, Воја Радовановић, додаје тој слици и дугорочну димензију проблема:
„Уколико не буде имао ко да предаје деци, неће бити добрих лекара, инжењера…“
– Воја Радовановић, декан Физичког факултета у Београду, за Еуроњуз Србија.
Дакле, низ је проблема који младе удаљавају од наставничке професије, а ово су само неки од њих:
Губитак ауторитета и правне заштите наставника. Декани наставничких факултета су прошле јесени, у заједничком писму надлежним институцијама, написали да су „сведоци алармантне ситуације у просвети која прети потпуним колапсом“, помињући талас отпуштања и дисциплинских поступака против просветних радника.
Негативна селекција на наставничким смеровима, дуго препозната у региону: факултети споро прилагођавају програме потребама праксе, па најбољи студенти природних наука бирају истраживачке или индустријске смерове, а наставнички остаје као резервна опција.
Радно оптерећење и стрес без одговарајуће подршке – администрација, велики број часова, одсуство менторства младим наставницима на почетку каријере.
Регионална неравнотежа – млади из мањих средина одлазе на студије у веће градове и ретко се враћају, па школе у унутрашњости остају без кадра.
Стамбено питање – посебно за младе наставнике које школа прима у средине где немају где да живе.
Роглић је, коментаришући однос власти према просвети у једној каснијој изјави за Данас, отишао и корак даље, оцењујући да већ сама теза да је „образовање роба која се продаје на тржишту“ довољно говори о приоритетима надлежних. Док год се о образовању говори у категоријама тржишта и трошка, а не улагања и достојанства професије, плата сама неће привући, а ни задржати, младе људе у учионицама.
Ово препознају и сами актери система: декани осам факултета Универзитета у Београду (математичког, физичког, хемијског, биолошког, географског, филозофског, филолошког и факултета за физичку хемију), заједно са Друштвом директора школа Србије и репрезентативним синдикатима, потписали су такозвану Платформу за спас образовања, тражећи да држава преузме пуну одговорност и формулише јасну, дугорочну стратегију – не парцијалне мере.
Шта се до сада покушавало – и зашто то није довољно
Две мере су тренутно на столу:
Статус дефицитарног занимања за наставнике математике, физике, хемије, географије и биологије, који би аутоматски подигао коефицијент зараде. Ово је смислено као сигнал и као краткорочна ињекција, али само по себи не мења услове рада, не решава правну незаштићеност и не дотиче квалитет иницијалног образовања будућих наставника.
Привремено ангажовање пензионисаних наставника, предлог синдиката који министарство разматра. Лидија Радуловић са Филозофског факултета упозорава да ово може бити корисно искључиво као прелазно решење.
Обе мере лече симптом. Платформа за спас образовања, с друге стране, тражи нешто што је теже спровести, али суштинскије – системску промену која повезује плату, законску заштиту, упис и регионални развој у један пакет. Проблем је што ни та платформа, иако постоји од 2023. године, до данас није добила формалан одговор. Радовановић је за Данас, поводом најављеног сусрета са премијером и министром просвете, рекао:
„Речено је да ће нас звати на разговор… али до тога још није дошло.“
– Воја Радовановић, декан Физичког факултета у Београду, за Данас
А шта би могло ЗАИСТА да помогне
Уместо једне мере, потребан је координисан пакет – јер свака мера појединачно решава само део проблема, а преостале слабости у систему поништавају тај ефекат.
1. Материјални статус као улазна карта, не као једино решење
Повећање плата од 30 до 50 одсто изнад просека зараде у Србији, које тражи Платформа за спас образовања, има смисла као порука о вредности професије – али треба га спровести заједно са осталим мерама, јер само повећање плате, без промене услова рада, привући ће људе који ће убрзо отићи из истих разлога због којих данас одлазе и садашњи наставници.
2. Законска заштита интегритета и ауторитета наставника
Јасна правна регулатива која дефинише шта наставник сме, а шта ученик и родитељ не смеју, уз брзе и предвидиве механизме заштите кад дође до сукоба. Ово је, судећи по тону прошлогодишњег писма декана наставничких факултета, данас подједнако хитно питање колико и плата.
3. Реформа иницијалног образовања наставника
Не само снижење школарина (што факултети већ раде), него суштинска промена програма: више праксе у школама током студија, менторски рад са искусним наставницима, и селекција која не третира наставнички смер као резервну опцију за оне који нису уписали „јачи“ смер исте дисциплине.
4. Регионалне стипендије са обавезом повратка
Предлог из Платформе – додела стипендија студентима из мањих средина уз обавезу да одређени број година раде у свом региону – директно циља географску неравномерност недостатка кадра, која је данас најизраженија на југу Србије. Декан Шећеров, коментаришући висину такве стипендије, каже кратко: „што више то боље“ – али наглашава да одлука о износу није на факултетима, него на држави. Декан Математичког факултета, Зоран Ракић, илуструје и зашто је регионална везаност битна: причао је о младићу из Брзећа који је дипломирао на ДИФ-у, а у основној школи предаје и математику и хемију – дакле, ван своје струке, у средини где другог кадра нема.
5. Решавање стамбеног питања младих наставника
Без субвенционисаног или обезбеђеног смештаја, млади наставник тешко прихвата посао у мањој средини, колико год стипендија или плата била привлачна на папиру.
6. Краткорочне премошћујуће мере – али са роком трајања и подацима
Ангажовање пензионера или наставника из сродних струка има смисла искључиво као привремена мера, заснована на тачним подацима о томе где и за које предмете недостаје кадар, уз јасан план када и како се та мера гаси у корист сталног запошљавања млађих генерација.
Зашто пакет, а не појединачна мера
Искуство земаља које успешно задржавају наставнике – а то су, према анализама образовних система, по правилу оне које комбинују високе плате са добрим радним условима – показује да само повећање улагања у образовање не доводи аутоматски до бољег квалитета рада наставника или њиховог вишег друштвеног статуса. Потребне су и мере професионализације саме професије, паралелно са новцем.
За Србију то значи: докле год се решење своди на „још једну меру“, ситуација ће стагнирати онако како је стагнирала последњих десетак година, упркос апелима декана и синдиката који трају, формално, од 2022. године. Суштински помак захтева оно што Платформа за спас образовања и тражи – да држава преузме одговорност за координисану, вишегодишњу стратегију, са мерљивим циљевима по предметима и регионима – уместо низа мера које се најављују сваке године изнова, док се број уписаних на физици и даље мери на прсте једне руке.