Lični stav

Trideset godina radim u školi i, po prvi put, razumem majku koja uči dete da ”vrati kad ga neko prvi udari”

Profesorka srpskog: ”Ako krečim stan, slušaću molera. Ali mora i on meni verovati kad je reč o školi.”

Može li AI da zameni nastavnika? Osrednjeg – možda već danas. Odličnog – ni za milion godina

Mladi koji se bune su simptom, ali DOBAR simptom. Oni su poput temperature koja govori da nešto nije u redu. I NIKO nema pravo da ih ubije

Šta se dešava sa društvom u kom se univerzitetu ODUZME sloboda

”Mama, moji drugari se čude što ja nemam telefon. Pitali su me jesmo mi siromašni. Jesmo li?”

”Nekada su nam decu otimali i to se zvalo danak u krvi. Danas ih dajemo sami. Bič se iz turske ruke premestio u naše sopstvene”

Mnogo je takve dece. Anksiozni, sa izgriženim noktima, sa mučninom pred svaki kontrolni, maničnog pogleda kada stignu ocene. Oni svojim roditeljima nisu deca, već PROJEKTI

Prof. Zec: ”Mi pričamo o digitalizaciji, a nije nam rešena kanalizacija. A kanalizacija je civilizacijski veći iskorak od digitalizacije”

”Ali to smo mi. Volimo Srbiju, al’ himnu znamo jedva do pola. Pijemo francuska vina, u goste nosimo švajcarske čokolade. Naše nam nisu dovoljno dobre”

Jedna (danas tako retka) sindikalna inicijativa koja je uzburkala prosvetnu javnost – hoće li je IKO čuti?

Psi lutalice u blizini škola – dokaz neuređenog sistema. Deca prolaze pored čopora, igraju se u njihovoj blizini, a ujedi i povrede nisu retkost

Ako neko pita, danas je Osmi mart. Dan onih koje čekaju da se „on promeni“

Nisu moji osmaci krivi što NE ZNAJU šta znači reč ”plima”. Krivi smo mi. Ćutanjem, nemanjem pojma, nemešanjem, doveli smo sopstvenu decu do nepismenosti